U RUKAMA ĐOKE STRIPA
Đorđe (Jurij Pavlovič) Lobačev, Rus a istovremeno jedan od najvećih majstora srpskog stripa, dugo je svoje table potpisivao sa - Đoka Strip. Izvesno je, snebivao se zbog stranog stripa koji je podražavao. Pred izbijanje Drugog svetskog rata shvatio je da je ozbiljno zakoračio u "devetu umetnost". I nije bio sam. Pripadao je takozvanom Beogradskom krugu u koji su svrstavani još Sergej Solovjev, Nikola Navojev, Ivan Šenšin i Konstantin Kuznjecov. Osim Lobačeva, svi su bili ruski iseljenici koji su posle Oktobarske revolucije potražili domovinu u Srbiji i svi do jednog ostavili neizbrisiv trag u našem stripu.
Život im nije bio nimalo lak, naprotiv. Godinama su stvarali stripove ali su više vremena provodili nastojeći da zarade koju paru za život, pa su se bavili i crtanjem reklama, slova, ilustracija.
Među vodećim crtačima Beogradskog kruga svakako je Đorđe Lobačev koga je "Politika" zaposlila i proslavila. Za "Politiku" je Đorđe Lobačev nacrtao pet stripova: "Hajduk Stanko" (1936), "Ženidba cara Dušana" (1938), "Propast grada Perlitova" (1939), "Baron Minhauzen" (1940) i "Čarobnjak iz Oza" (1941). Za "čedo" lista "Politika" - "Politikin Zabavnik" - Lobačev je nacrtao čak osam stripova. Bili su to, redom po godinama: "Baš Čelik" (1939), "Čardak ni na nebu ni na zemlji" (1939), "Pepeljuga" (1940), "Tajanstvena pećina" (1965), "Hajduk Veljko" (1965), "Saturn dolazi u pomoć" (1966), "Doživljaji u brdima" (1967) i "Čuvaj se senjske ruke" (1967). Naravno, pravio je on stripove i za porodične listove "Miku Miša", "Tarcana", "Mikijevo carstvo"...
Pre dvadesetak godina Čika Đorđe posetio je redakciju "Politikinog Zabavnika", koja se tada nalazila u staroj zgradi u Makedonskoj ulici, gde je pred rat radila redakcija "Politike", gde je i on u takozvanoj crtaćoj sobi proveo kao stalno zaposleni punih sedam godina.
Tom prilikom poteklo je ovo njegovo kazivanje.
***
"Za razliku od ostalih iz Beogradskog kruga, ja nisam bio emigrant, već sin ruskog konzula u Skadru. Tek što je otac imenovan za ambasadora u Egiptu, izbila je Oktobarska revolucija i stvar je pala u vodu. Porodica je prešla u Solun a zatim u Dubrovnik. U Dubrovniku je umro otac i nas trojica braće i jedna sestra kuda ćemo sa majkom nego u Novi Sad. Prvo, tamo je živela očeva sestra, a drugo, Novi Sad je bio centar ruske emigracije. Posle je i majka umrla u Novom Sadu, pa mi deca Lovačevi ostadosmo siročići. Tetka je dobila nešto novca od opštine za naše izdržavanje, ali je jednog dana pobegla sa tečom i nas strpaše u sirotište na kraju grada.
I da ne dužim: bili smo jaka deca, završavali smo škole više gladni nego siti. Stariji brat živi danas u Francuskoj, mlađi u Brazilu, sestra se vratila u Rusiju 1964. i umrla u Tbilisiju.
Da nije bilo ruske izbegličke zajednice u Beogradu koja mi je pomogla da okončam školovanje, bilo bi zlo!
Oženio sam se emigrantkinjom Jelisavetom Napuhtin. Mislio sam - biće bolje, ali do novca se teško dolazilo. Umesto novca, pristigla su deca. Stanovali smo u sobici u Ulici vojvode Brane na Đermu. Zaposlio sam se u francuskom građevinarskom preduzeću "Batinjol", ali otkrila se neka gadna afera. Svi radovi su bili obustavljeni, a mi, sitna boranija, ostadosmo bez posla. Još se osećala svetska ekonomska kriza i naći bilo kakav posao smatralo se podvigom. Nije se moglo dobiti ni mesto raznosača mleka. Tada sam se setio crtanja. Crtao sam otkad pamtim za sebe. Još u ranoj mladosti za školske novine.
Počeo sam sa crtanjem reklama. Napravim crtež za neku, recimo, obućarsku radnju i ponudim vlasniku. Uzme li, smatrao sam da sam izvukao glavni loz, eto novca da se nahrani porodica! Ne uzme li, brisao sam naziv radnje, upisivao drugi i išao dalje. Ovi obilasci i nuđenje bili su mi najgori od svega. Tada sam počeo da crtam svoj prvi strip - reklamne kaiševe za parfimerijsko preduzeće "Kušaković".
I kad se jednom počne...Strip me je potpuno obuzeo. Sve je bilo u njemu: pokret, razvijanje radnje, mašta...Naročito me je privlačio pokret. A tek kada se u "Politici" pojavio strip "Tajni agent X-97"!
Za dinar hiljadarka i po
Tada sam shvatio najvažnije: crtačka veština nije dovoljna, za strip je potrebno umeće. Za koga ću da se "prihvatim" nego za autora "Tajnog agenta" Aleksa Rejmonda. Danima sam ga proučavao. Prvi strip koji sam objavio u listu "Panorama" trebalo je da bude pljunuti Aleks Rejmond, ali nisam mogao ni da mu se približim.
U međuvremenu, porodica je vapila od nemaštine. I nađe me sreća: kupio sam loz za 1 dinar a na lutriji dobio 1500 dinara! Nije bogzna šta, ali za prvo vreme. Onda mi je sinulo: od nekog tipa koji je upravo naumio da se posveti profesionalnom boksu kupio sam za tih 1500 dinara pravo da raznosim "Politiku" po kućama u rejonu koji je on držao. Bilo je ukupno 100 domaćinstava, ali kad se svakog dana od njih stotinu dobije po 25 para pa pomnoži sa brojem dana u mesecu, sakupi se zarada. Naime, "Politiku" nam je ispred zgrade delio Čika Tanasije i odmah uzimao 75 para za svaki primerak, a mi ga potom raznosili i prodavali za dinar. Uprtim denjak novina pa trk. Novine sam morao da zadenem u vrata stana do 7 izjutra. Duša da mi ispadne na nos. I čim to razdelim, opet trk, ali sada pred redakciju lista "Vreme" koje je primerak naplaćivalo više od "Politike" - 77 para! Zatim navrat-nanos od stana do stana da razdelim "Vreme"!
Radeći kao amalin, istovremeno sam crtao stripove. Brzo mi je bilo jasno da Deksteri, Rejmondi i ostala američka imena ne mogu da prođu ispod moje ruke. Nama treba strip sa domaćom temom. Jovanović je Jovanović, Stanko je Stanko i šta će Stanko u Čikagu! Do istog zaključka došli su, manje ili više, i ostali crtači stripova iz Beogradskog kruga. Tako sam ja, Rus, počeo da sanjam srpske junake!
"Politika" je bila ugledna novina, ja se jednog dana okuražim i bup pred jednog od najvažnijih ljudi u redakciji - Dudu Timotijevića. Znao me je iz "Ježa", video je da crtuckam. Nosim pod miškom strip "Hajduk Stanko", samo jedan kaiš, i ponudim mu. Ustade on i ode do direktora Vlade Ribnikara, prvog čoveka "Politike". Nisu dugo razgovarali. Duda se vraća i kaže: "Strip ti je dobar, počećemo da ga objavljujemo!"
Ja da poletim u nebo. Uzgrad, bio je to ne samo jedan od vodećih ljudi lista nego i izvanredan čovek, a iznad svega obrazovan. Uostalom, on je prvi prevodio strip u Jugoslaviji, on je uveo u svakodnevni izgovor reč strip.
Slaže se i Čika Diša!
Složio se i Čika Diša Stevanović da počnem kao spoljni saradnik. On je odgovarao za finansije. Za kaiš stripa plaćali su mi 100 dinara, a svi ostali izdavači u Beogradu jedva ako su davali 30 dinara! Svakog dana donosio sam po kaiš! Sunce mi je sinulo. Zbogom, siromaštvo! Sreća je nastavila da me prati. Naime, u crtačkom odeljenju radili su Vladimir Žedrinski i Pjer Križanić. Žedrinski ilustracije, a Pjer karikature.
Razbole se Žedrinski i Čika Diša mi ponudi da za zamenjujem. Pristanem i valjano sam radio, ali Žedrinski se vratio sa bolovanja. Pomislih da ću na ulicu, kad se razbole Pjer. Opet me Čika Diša pita da li mogu da zamenim Pjera. Pristao sam, a kada se Pjer vratio primili su me na stalni posao. Određena mi je plata od četiri hiljade mesečno i još po 100 dinara svakog dana za kaiš stripa! Uzgred, mogao sam da radim za druge listove. To se tada smatralo uspehom "Politike", jer niko se ne otima oko nesposobnih ljudi.
Naše odeljenje - crtačnica - u kome smo radili Žedrinski, Križanić i ja, a potom nam se pridružila i mlada lepotica Nada Doroški, imalo je lavabo gde smo mi stalno prali četkice, umrljane bojama. I kao po pravilu, tu su se svakodnevno okupljali urednici i novinari. Odlazili su na prelom koji se nalazio ispod našeg sprata da pogledaju kako je složen tekst, onda se vraćali kod nas da operu ruke od grafičke boje i dok su čekali na probne otiske, osećali su se u crtačnici kao u nekom klubu.
Jednog dana 1938. navratio u naš "klub" i Duda Timotijević. Pita:"Kako bi bilo da pokrenemo dečji list?" Svi su se uglas složili. Slučajno se tu zatekao i Vlada Ribnikar, pamtim da su bili prisutni i Bata Vukadinović i Radoje Josimović. Sutradan eto opet Dude Timotijevića pa sa vrata:"Razgovarali smo sa čika Dišom, i on se slaže da pokrenemo dečji list!"
U listu "Politika" bio je raspisan konkurs za naziv novog lista. Pobedila je devetogodišnja devojčica iz Novog Sada, Antonija Savić.
Zanimljivo je kako je nastala glava lista "Politikin Zabavnik". Slova je osmislio i nacrtao Nikola Gutje, Nemac iz Banata. On nije radio u "Politici" već u reklamnom birou agencije "Sedma sila". Video sam ga 1942. na Terazijama u uniformi nemačkog kapetana. Izvinjavao se, kaže da su ga silom mobilisali. On se dosetio da Paju Patka stavi u zaglavlje lista kao prodavca novina. Jednostavno ga je precrtao. Ali, našao mu je pravo mesto!
"Politikin Zabavnik nije imao stalnu redakciju. U početku je Bata Vukadinović bio zadužen za tekstove, Duda Timotijević za uređivanje stripova, a ja za ilustracije i tehničko oblikovanje.
Sve ostalo bila je spoljna saradnja, mada je i nama posao u "Politikinom Zabavniku" plaćan kao spoljna saradnja!
Kao urednik lista potpisivao se sin Čika Diše Stevanovića, iako je bio administrativni radnik i nije imao pojma šta se događa sa listom. Neko je morao da bude potpisan kao urednik.
Tek pola godina posle izlaska prvog broja "Politikinog Zabavnika", stvorena je redakcija. Činila su je dva člana: prevodilac stripova sa engleskom Marko Kobiljo i ispisivač naslovnica i slova u stripovima Valerij Napuhtin.
***
U vreme Informbiroa moram sam da napustim Jugoslaviju, ali ne zato što sam bio sumnjiv kao Rus, već što nisam imao jugoslovensko državljanstvo. Verovali ili ne, stalno brinući da podignem decu i obezbedim porodicu, nikada mi nije palo na pamet da i to treba da uradim."
***
Đorđe Lobačev umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine, u 93. godini. Godine 1997. u izdanju "Prosvete" izašla je njeba autobiografska knjiga "Kad se Volga ulivala u Savu".
Autor: P.Z.
Tekst preuzet iz štampanog izdanja Politikinog Zabavnika, broj 3499, od 1.3.2019.
Нема коментара:
Постави коментар