Tintin u zemlji Srbiji

Kako je od antikomunističkog propagandnog manifesta postao jedan od najpoznatijih i najznačajnijih stripova svih vremena - a i život njegovog tvorca ličio je baš na pustolovni strip.

Do susreta koji je promenio istoriju evropskog stripa došlo je krajem avgusta 1927. godine. Dvadesetogodišnji crtač i ilustrator Žorž Remi, već tada daleko poznatiji pod pseudonimom Erže (tako se na francuskom čitaju inicijali prezimena i imena mu), upoznao je Norbera Valeza, vlasnika i urednika konzervativnih briselskih novina "Dvadeseti vek". Iako mlad, Erže je već imao podosta objavljenih stripova iza sebe. A vrednosti koje je zastupao u tim radovima, na primer o vođi izdavača Totoru, lepo su se uklapale u koncepciju lista. "Dvadeseti vek" je u glavi novina imao i pojašnjenje: "Katolički list za učenje i informisanje". Valez, inače sveštenik, bio je poznati desničar.

Erže je uskoro postao urednik podliska "Mali Dvadeseti vek". Valez je zamislio da ovaj dodatak, koji bi izlazio svakog četvrtka, vrednosti koje je zastupao list prenosi mladim čitaocima. Pojavljivali su se stripovi, mada je Erže bio nezadovoljan. Velikim delom bili su to crteži s tekstom upisivanim ispod slike. Tek je počinjao s balončićima.

Reporter lista, imenom i prezimenom Leon Degrel, otišao je u Meksiko, da izveštava iz tamošnjeg građanskog rata. Na adresu lista počeli su da stižu paketi sa stripovima. Američka izdanja "Bim i Bum", "Porodica Tarana", "Maca Šiza". Erže je bio oduševljen. Usvojio je oblačiće za upisivanje teksta, ali od "Tarane" usvaja i okrugle noseve. Rađa se novi junak, reporter Tintin. Kasnije je pričao da mu je junak jednostavno sam došao. Nije to bilo nešto visokoumno, što mu se motalo po glavi mesecima, kako crtači obično vole da mistifikuju. Od zamisli do prve skice prošlo je najviše pet minuta. A reporteru bi, jel'te valjalo nešto i da radi. Zato je Erže zamislio da ga pošalje na prvi zadatak, pravo u SAD.

Izložio je zamisao Velezu. Ovome se svidela priča o reporteru-junaku, ali ne i zadatak na koji su imali da ga pošalju. Ameriku je jednostavno zamenio Sovjetskim Savezom. Još je Eržeu dao knjigu "Moskva bez maske", Žozefa Dulijea, bivšeg belgijskog konzula u Rusiji. U to vreme antiboljševizam i mržnja prema Sovjetima nisu bili neobični. Naprotiv. U Briselu je 1928. godine demolirana izložba o životu u Sovjetskom Savezu. Dobar deo ruske emigracije završio je u Belgiji, a Erže je bio pod utiskom svega što je čitao o zverskom careubistvu. I takav je seo da radi.

Prljavi mali buržuj

Već 10. januara 1929. godine izašla je prva tabla novog stripa u "Malom Dvadesetom veku". Dečak od petnaestak godina, kako bi čitaoci mogli da se poistovete sa njim, dobio je zadatak da ode u SSSR i napiše reportažu o boljševičkom načinu života. Ovo je bio prvi i jedini put u celom serijalu da Tintin radi ono što mu je glavni posao - piše reportažu. Od prvih sličica s njim je i pas, beli foks terijer Sneško. Ova životinja postaće prepoznatljiva koliko i gazda joj.

Još u vozu Tintina časte sa "prljavi mali buržuj", a nije mu trebalo dugo da shvati da političari i vođe varaju glupavi narod, koji je ubeđen da živi u Crvenom raju. Ljudi gladuju, vlasti prave kulise fabrika kako bi ubedile gostujuće britanske markstiste da zemlja radnika i seljaka postiže neviđene uspehe. Tintin će da vidi i nameštene izbore, redove za hleb, naposletku i zaveru oko izvoza žita. Prirodno, sve vreme im je za petama i tajna policija. Tintin i Sneško nađu se i pred puškama streljačkog voda. Uspevaju da umaknu tek da bi slučajno otkrili sklonište u kome Lenjin, Trocki i Staljin kriju zlatko opljačkano od naroda.

Glavni junak prepoznatljiv je od početka. Maltene je precrtak Totoro, a Erže je tvrdio da mu je dodao i crte svog brata. Na prvih nekoliko tabli čuveni čuperak se ne ističe toliko, ali je posle vratolomne jurnjave na motorciklima pošao na svoje mesto. Da se decenijama posle ne pomeri i postane zaštitni znak stripa.

Erže je u neku ruku izmislio i novi način crtanja stripova, kasnije nazvan "čista linija". Kako je mastilo u štampi lako završavalo razliveno po hartiji, to je Erže vodio računa da mu linija bude tanka i čista. Izbegavao je da senči ili dodaje nepotrebne detalje, kako bi crtež delovao raskošnije. Sve je to bila posledica nužde nego neke umetničke zamisli, ali su nebrojeni crtači, uglavnom francuski, prihvatili novi stil i oponašali ga do iznemoglosti. I tako je do dana današnjeg.

Usađivanje patriotskih osećanja

Uspeh stripa "Tintin u zemlji Sovjeta" iznenadio je sve. Tiraži su rasli, a Valez je osmislio i nešto što bi se danas nazvalo "pi-ar kampanja". Redakcija je objavljivala zalbe koje su pristizale pravo iz Kremlja. "Prave", naravno. Tu su i performansi. Tako je 1. maja 1930. godine na naslovnoj strani novina objavljeno da se Tintin vraća. Priređuje mu se doček na železničkoj stanici Gar de Nord. Valez je unajmio petnaestogodišnjeg Lisjena Pepermana, koji je unekoliko ličio na Tintina. Kada je iskočio iz voza, sve u pratnji pravog belog terijera, zatekao se na prepunoj stanici. Masa ga je pozdravljala, kao i na zadnjoj tabli stripa. Transparenti, novinari traže izjave, škljocaju aparati. Teško da je ikada neki strip izazvao takvo dešavanje.

Redakcija je zatrpana pismima, čitaoci traže nastavak. Erže se ponovo dosetio Amerike, ali je Valez zamislio da reportera pošalje u Afriku, pravo u Kongo, tada belgijsku koloniju. Zamišljeno je da se čitaocima osnaže patriotska osećanja, da im se pokaže kako bi bez evropske prosvećenosti Afrikanci ostali divljaci. Erže se i nije bavio preteranim istraživanjem, nekoliko puta je posetio Muzej kralja Lepolda II. Kongoance je prikazao kao dobrodušne, ali glupave divljake, kojima belci jednostavno moraju da vladaju. Za njihovo dobro, razume se.

Bilo je tu još nekih škakljivih scena, od lova nosoroga dinamitom, pa do doučavanja malih Kongoanaca tome kako je njihova otadžbina Belgija. Takve stvari u ovom vremenu političke (hiper)korektnosti nikada ne bi mogle da budu objavljene, ali su tridesetih godina prošlog veka bile savršeno uobičajene. Zato je Erže kasnije ispravljao znatan deo kadrova. Ipak, i dalje je optuživan da je rasista, pa su razne grupe decenijama podnosile tužbe za zabranu stripa. Poslednji put strip je bio na sudu 2007. godine. 

Za treću priču Valez je konačno prihvaito Ameriku. I tu je Erže uneo duh epohe, pa već u prvom kadru policajac salutira Alu Kaponeu. Prvi put je mogao sebi da da oduška u scenariju, pa se kroz celu priču provlači kritika kapitalizma i potrošačke kulture. To se lepo uklopilo i u konzervativnu koncepciju lista, sreća jedna neviđena. A da su čitaoci lepo prihvatili takve zamisli, videlo se po tiražima. Neprestano su rasli. Prodali su prava za Francusku, Švajcarsku i Portugaliju.

Veće 1934. godine stiže i epizoda "Faraonova cigara", u kojoj se uvode novi likovi, koji ubrzo postaju stalni. Smotani detektivi blizanci Dipon i Dipon, u odelima i s polucilindrima i štapovima, osim kada su na zadatku u inostranstvu. Tada oblače nošnje zemlje u kojoj su, toliko stereotipne da izazivaju podsmeh. Erže je nadahnuće našao u svom ocu i stricu, identičnim blizancima, koji su često šetali zajedno, baš sa polucilindrima i štapovima. Doduše, Dipon i Dipon razlikuju se u jednom detalju. Imaju brkove.

Čitalac Čang Kaj Šek

Za sledeću epizodu Erže je odabrao novo odredište - Daleki istok. Japan je u Mandžuriji, Kina se brani. Za divno čudo, Erže je za ovu epizodu sproveo opsežna istraživanja i "češljanje" dokumentacije. Upoznao je Kineza Žanga Čončerna, združio se s njim. Žang ga je podučavao kineskoj prošlosti, kulturi, taoisičkoj filozofiji. Zato je epizoda nazvana "Plavi lotos" može da se gleda i kao vremenska kapsula Kine iz sredine tridesetih. I kao takva prvo je remek delo u serijalu. Žangu u čast, Erže je ubacio i lik Čang Čong Čena, koji postaje najbolji Tintinov prijatelj. "Plavi lotos" dospeo je čak i do Kine. Bunile su se japanske diplomate u Evropi, oni u Briselu čak su pretili da će slučaj da iznesu pred Međunarodni sud pravde u Hagu. Vođa kineskih nacionalista Čang Kaj Šek bio je oduševljen stripom, pa je pozvao Eržea u goste. Ovome se nije baš otiskivalo na drugi kraj sveta, ipak je mora da radi nove i nove epizode.

Nižu se "Slomljeno uvo", "Crno ostrvo", potom 1938. godine, u samo predvečerje rata u Evropi, koji će da se proširi na svet, objavljuje priču "Skiptar kralja Otokara". Priča je smeštena u izmišljenu zemlju Sildaviju, negde na Balkanu. Njoj preti moćni sused Bordurija, čiji je vođa Mustler, jasna aluzija na Musolinija i Hitlera. Čak su i uniforme Bordurijanaca iste kao nacističke. Tako je i cela epizoda direktna osuda Hitlerovog komadanja Čehoslovačke i pripajanja Austrije.

Tada se ponovo pojavio i Degrel. On i Erže bili su veliki prijatelji. Toliki, da je posle ogromnog uspeha Tintina u celoj Evropi Degrel počeo da tvrdi da je lik reportera izveden prema njemu. To je bio razlog da ga Erže tuži, pa su prijateljstvo razvlačili i okončali na sudu. Presuđeno je da Tintin nije crtan prema Degrelu, koji je u međuvremenu postao šef krajnje desne partije "Reksista". Nešto kasnije, postao je jedan od najmlađih generala i najodlikovanijih oficira Vafen SS, onaj za koga je Adolf Hitler izjavio da bi voleo, ako bi imao sina, da bude kao Degrel. Erže je uvek poricao vezu, ali da sličnost postoji, postoji. I te kakva. Od sličnosti frizure, nosa, pa nadalje. Čak su i ikonične pantalone pumparice, neodvojive od Tintina, bile stalni deo Degrelove garderobe dvadesetih godina.

Postoji još jedna priča o uzoru. Dvadesetih godina u Belgiji je bio veoma poznat reporter Robert Sekse, koji je jurcao okolo na motorciklu. I imao je slično putešestvije u SSSR. Kasnije i u Kongo i SAD. Čak je imao i mehaničara Milua, i to je francusko ime Sneška.

Poruke iz zatvora

Nemci 1940. ulaze u Belgiju. Ostvaruju se slutnje iz stripa. Erže beži u Francusku, kao i desetine hiljada Belgijanaca. Ipak, na poziv kralja, koji je sunarodnike pozvao da se vrate u zemlju i nastave sa svojim poslovima, u Brisel je stigao i Erže. Samo, "Dvadeseti vek" je ugašen, kao politički i nepodobno glasilo. Jedva je našao novo uhlebljenje, u vodećem belgijskom listu "Le Soar", čije su objavljivanje navisti dozvolili. Erže je nastavio da crta Tintina.

U sledećoj epizodi, "Kraba sa zlatnim kracima", prvi put se pojavljuje još jedan lik koji će ubrzo da postane nazaobilazan. Hadok, kapetan trgovačke mornarice, cinični prgavi pijanac, protivteža gotovo neporočnom Tintinu. Onaj koji će i Sneška da nauči da pije viski. Onaj čiji je svaki peti oblačić ispunjen najživopisnijim mornarskim kletvama i psovkama. Nisu retko oni koji više vole Hadoka od samog Tintina.

Sledeća priča, takođe iz "Le Soara", ponovo je nepodobna. Zlikovci su prikazani kao tipični Jevreji iz nacističke propagande, kukastih noseva, pokvareni do srži, sve sa osobenim prezimenima. Tu je i scena kada se dvojica rabina raduju smaku sveta, zato što onda neće morati da plaćaju račune. Ubrzo se pojavljuje i profesor Kalkulus, smotan,  gluv, ali genijalni fizičar, čiji izumi postaju bitan deo serijala.

Tintin je trajao tokom okupacije. A kada su Amerikanci ušli u Brisel, septembra 1944. godine, Erže se ubrzo našao u zatvoru, pod optužbom za saradnju sa neprijateljem. Izvukao ga je prijatelj, ali se tu priča nije završila. Hapšen je još tri puta. Uzalud objašnjavanje da je samo radio svoj posao, isto kao što su pekari pekli hleb. Kako bi ga se koja grupa pokreta otpora setila, tako je Erže završavao u nekom podrumu.

Nije pomagalo ni dokazivanje da je odbio da bude doušnik Gestapoa, potom i član i propagandista. Za takvo odbijanje lako se gubila glava tokom rata, ali to nikoga nije zanimalo. Čak ni to da je jedan sudbija odbio da mu sudi, rečima da ne želi da glumi budalu. Ime velikog Eržea bilo je uprljano.

Novu priliku dobio je već 1946. godine, kada je upoznao Rejmona Leblana, jednog od vođa pokreta otpora. Ovaj je nameravao da pokrene novi časopis, okrenut upravo stripu. A Erže je bio stvoren za jednog od urednika. Leblan mu je obezbedio potvrdu o dobrom vladanju, koja mu je omogućila da radi. Branio ga je na sve strane, rečima da je Tintinovim pustolovinama podizao moral Belgijanaca. Čak je osporiio "Crnu listu" saradnika "Le Soara", koju je njegova grupa izdala tokom rata.

250 miliona kupaca

Uprzo se na kiosima pojavio novi časopis, namenjen "mladima od 7 do 77 godina". I zvao se, prirodno, "Tintin". U prva tri dana prodalo se preko 60.000 primeraka. 

Mnogi nikada nisu prestali da ga optužuju za saradnju sa Nemcima. To je išlo dotle da je Erže nameravao da se odseli daleko, čak u Argentinu. Prolazio je kroz krize, pa se dešavalo da nestane po nekoliko nedelja. Tako je jednom prilikom proveo tri nedelje u šatoru, u dvorištu iza kuće, dok ga je izdavač jurio po celoj Belgiji i Francuskoj. Vratio se i nastavio da crta, kao da se ništa nije desilo.

Zanimanje za strip nikako nije jenjavalo. Bilo je toliko veliko da je 1950. godine osnovan Studio "Erže". Tamo su saradnici crtali delove, oponašali su šefov stil toliko da do dana današnjeg niko ne može da kaže šta je radio sam Erže, a šta neko od podređenih. Onda su 1950. i 1952. godine objavljene epizode o spuštanju na Mesec. Čitavih devetnaest godina pre onog malog, a velikog koraka Nila Armstronga. Zahvaljujuće je koliko je Erže išao ispred vremena. Odela kosmonauta veoma nalikuju onima koja su kasnije korišćena, dok je raketa za putovanje kopija nemačke "fau 2". A radi, po rečima profesora Kalkulusa, kao i atomska bomba. Samo što ne eksplodira odjednom.

Leblan nije nameravao da trpi Eržeove nestanke. Zato ga je na mesto urednika zamenio Greg. Ovaj je za to vreme otkrio neka nova zanimanja. 

A to je bila moderna umetnost.

Počeo je da sakuplja slike Miroa, Poljakova i mnogih drugih. Čak je i sam pokušao da slika. Ipak, kada je radove pokazao prijatelju kustosu, ovaj mu je rekao da ima dara, ali da se ipak drži stripa.

S godinama je bio sve povučeniji. Izbegavao je medije, ali je obavezno lično odgovarao na pisma obožavalaca. Popularnost mu je stalno rasla. Beltus, Đakometi, Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn navodili su Eržea kao jednog od glavnih uzora. Tolikih, da je Vorhol, uradio jednu grafiku s njegovim likom. Ponovo su objavljivani albumi, da bi danas došlo do toga da teško postoji jezik na koji Tintinove pustolovine nisu prevedene. I prodate u preko 250 miliona komada.

Erže se konačno smirio 3. marta 1983. godine. Do tada je nacrtao 23 epizode Tintina. Pre smrti zabranio je da bilo ko nastavi posao, ali je ipak objavljen još jedan album, sastavljen od napibirčenih, nezavršenih crteža. Ipak, ona dvadeset i tri albuma čine celinu koju će iko, ikada, teško da nadmaši u svetu stripa. Ili, kako je to lepo rekao general Šarl de Gol:

"Tintin je moj jedini suparnik na međunarodnom planu! Mi smo mali, ali ne dozvoljavamo da nas veliki pregaze."

Danas je lik Tintina i u nastavnom programu svih škola na francuskom jeziku.

Autor: Nemanja Baćković

Tekst preuzet iz štampanog izdanja Politikinog Zabavnika #3500