Neobična je uloga ruske emigracije u jednoj od ranih razvojnih faza srpskog stripa.
Kao što se zna, i pre i posle Oktobarske revolucije 1917. godine u ondašnjoj carskoj Rusiji vladao je haos, ali je prava bežanija nastala tek par godina kasnije.
Bolje upućeni srpski istoričari su nam rekli da se za neku radikalnu promenu vlasti čak i u Moskvi, s obzirom na prostranstvo te bivše carevine, na opštu zaostalost i na nerazvijenost komunikacija krajeva te ogromne teritorije koja je iz feudalizma, preskočivši kapitalizam, odmah uletela u usrećiteljski komunizam, da se ni godinu-dve kasnije nije znalo svega nekoliko stotina kilometara dalje.
Kako su se boljševici širili, organizovali, mobilisali i učvršćivali na vlasti, pa počeli da jezde stotinama vrsta dalje od Sankt Peterburga i Moskve da mužicima po bivšoj carskoj imperiji objasne šta je od njihovog dolaska postalo drugačije, usput spahijama oduzimajući šta se našlo - malo-pomalo većini življa se razbistrilo.
Đorđe Lobačev: Hajduk Veljko
Na filmskim trakama zabeleženi pitoreskni propagandni vozovi ROST-e, sa žiznjeradosnim aktivistima koji drže barjake spreda na lokomotivama što hrle kroz bestragije, stepe, tundre i Sibir - deo su i kasnije istorije. Kadrovi kada bi ti zastavnici-udarnici obeznanjeni od vetra i hladnoće popadali sa zadimljenih lokomotiva, marljivo su kasnije isečeni u montaži nadležnih propagandnih sektora, pa ih i nismo videli, ali smo epiloge naslutili... Dobro.
Za nas je sada važno samo to da je, ko god je imao soli u glavi i para u džepu, dakle ko je znao i mogao, iz tamošnjeg novonastalog raja kakav svet do tada nije video - bežao glavom bez obzira.
Sergej Solovjev po Šekspiru: San letnje noći, "Komiko", Novi Sad
Prvi talas je naišao odmah posle revolucije 1917. Drugi nakon poraza generala Denikina i evakuacije Novorosijska, marta 1920. Treći, poslednji voz (i brod) izbeglice su hvatale posle konačnog poraza na jugu i evakuacije Krima, novembra 1920. i u prvoj polovini 1921. Negde između, verujmo organizatorima, februara 1919. počeo je talas koji je zapljusnuo Srbiju, a povodom kojeg je napravljena i 20. februara 2019. otvorena nevelika "Izložba o ruskoj emigraciji" u Biblioteci grada Beograda. Biće otvorena do Dana žena 8. marta.
Srpski, a ne ruski strip
Pored fotografija, pesama, tekstova i drugih fragmenata, na oko dva-tri kvadratna metra izložbenog prostora, na jednom malo većem panou okačeno je čak tridesetak naslovnih strana stripskih časopisa, tabli stripova i ilustracija vezanih za stripske aktivnosti emigracije u Beogradu. Izvan glavnog grada stripsko izdavaštvo u Srbiji skoro da i nije postojalo. Ova, ne samo stripska izložba već postavka uopšte - nema nikakav katalog, pres materijal ili bilo kakav štampani artefakt, osim plakata u izlogu i na vratima, jednog kolor-printa duplo većeg od lista papira. Ipak, posetilaca na otvaranju je odista bilo mnogo. Dirljive pesme su recitovane na ruskom i srpskom, a pevao je i jedan simpatičan dečji hor. Stripski prilozi su takođe većinom bili printovi formata presavijene hartije A5 ili, ređe, veličine A4. Malo šta je moglo da se pročita od tekstova u samim stripovima, ali su tu biografije stripara-imigranata iz carske Rusije. U sredini panoa je bio naslov “Ruski strip u Kraljevini Jugoslaviji”.
- Ja tu vidim izložen samo "srpski strip", a ne nekakav "ruski strip". U carskoj Rusiji novinski strip, avanturistički strip, serijalizovan strip ili, rečju, moderan strip kakav je krajem 19. veka nastao na Zapadu nije postojao! Posle boljševičke revolucije 1917. još i manje! - tvrdi posetilac na otvaranju Slobodan Ivkov, istoričar umetnosti, dugogodišnji stripski kritičar nedeljnika NIN i autor kolumne "Stripologija" u "Blicu".
Sergej Solovjev po Šekspiru: San letnje noći, "Komiko", Novi Sad
On objašnjava i šta se dešavalo posle dolaska komunista na vlast.
- Štaviše, posle izgona nacista iz Beograda, Srbije i Jugoslavije krajem 1944, ruski komunisti, koji su do 1948. ovde boravili, te našima vedrili i oblačili, zabranili su domaći strip jer je tobože bio sredstvo imperijalističke propagande i zaglupljivanja naroda! Tek pošto smo raskrstili sa SSSR-om 1948. godine, i to tek dve godine kasnije, malo-pomalo je od 1950. počela da se mučno obnavlja naša osakaćena međuratna tradicija grafičko-likovnog pripovedanja. Sve ovde izloženo je objavljeno na teritoriji Beograda, na srpskom jeziku i u izdavačkim preduzećima registrovanim u Beogradu. Ponešto i u izbegličkim kulturnim centrima, opet u Beogradu. Carska Rusija kao međunarodno priznati subjekt više nije postojala ni posle revolucije 1917. a pogotovo ne od 1922. godine, kada su se u SSSR ujedinile četiri teritorijalne celine, od čijih dužina naziva bi vam se zavrtelo u glavi. Ovi apatridi, koji uzgred po nacionalnosti i nisu svi Rusi, već su se tada nalazili u izbegličkim centrima u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Velikoj Kikindi i drugima, te pokušavali nekako da zarade i prežive. Ni danas vam crtanje karikatura i stripova i bavljenje njima neće bog zna kako podići ugled u društvu, a tek tada... Vojnici koji nisu više imali sa kim da ratuju, siročad, kubikaši i ostali su se prihvatali svakog posla - pa i tog, toliko omalovažavanog... - kaže Ivkov.
Kako je počelo
A kakva je, ukratko, bila istorija srpskog stripa i kakav zaista uticaj ruskih emigranata na razvoj stripa u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji?
- Posle prethodnika Brane Cvetkovića početkom 20. veka, pa "stripske revolucije" koja je izvedena u "Politici" 20. oktobra 1934. štampanjem "Tajnog Agenta X-9" scenarista Dešajela Hemeta i crtača Aleksa Rejmonda, lokalna stripomanija je na samom početku 1935. iznedrila stripare Momčila - Momu Markovića, Vlastimira - Vlastu Belkića i druge. Uporedo s njima, a potom i sa Đorđem - Đukom Jankovićem, Veljkom Kockarem, Draganom Kalmarevićem, budućim filmskim režiserom Žikom Mitrovićem, Sebastijanom Lehnerom i vaskolikim "lokalcima", u beogradskim stripskim časopisima "Strip" (urednik Vojin M. Đorđević, april 1935), "Crtani film" (urednik Ivan Zrnić, april 1935), "Mika Miš", "Mikijevo carstvo" i još mnogima, objavljivali su i ovi srpski stripari ruskog porekla: Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Aleksije Ranhner, Nikola Navojev, Vsevolod Guljevič, Ivan Šenšin, Nikolaj Tišćenko, Vladimir Žedrinski... - navodi Ivkov.
Kako su završili
Kada pročitamo izložene biografije, odista se "Matrjoni" nikada nije vratio nijedan od izbeglica rođenih u carskoj Rusiji (zauzimala i delove Poljske, Ukrajinu, Belorusiju...), niko od tih novokomponovanih umetnika koji su u Srbiji otkrili strip i počeli da se u Beogradu bavio stripom. Dvojica su posle otišla i do Zagreba, gde su se više bavili karikaturom, ilustracijom i/ili pozorišnom scenografijom nego stripom, ali su i tamo ostavili trag. Ko je doživeo kraj Drugog svetskog rata (Navojev je u Beogradu preminuo još pre rata 1940. godine, Ranhner 1942, Šenšin 1944...), produžio je sa najbližima na Zapad, dalje i od Zagreba...
Ivan Šenšin: Kraljević Marko
Solovjev je izbegao u Italiju, gde je i umro 1975.
Guljevič, rođen u gradu koji je do 1917. čas bio poljski - čas ruski (od 1945. do danas je u Poljskoj), zapalio je u razorenu Nemačku, za koju je, nemamo pojma zašto, mislio da je i u takvoj devastiranoj državi bilo bolje nego u miloj mu otadžbini, a kada su crvenoarmejci, šireći komunističku demokratiju, preuzeli skoro pola Nemačke, nastavio je dalje u SAD, gde je na zapadnoj obali u Njujorku i umro 1964.
Kuznjecov se nekako sa nemačkom vojskom u povlačenju dočepao Austrije, pa potom i Nemačke. Kada je, kao i Guljevič, video da se podiže Berlinski zid i pravi komunistička Istočna Nemačka, produžio je do zapadne obale SAD i Pacifika. Umro je u Los Anđelesu 1980.
Tišćenko je šmugnuo čak u Brazil, kao i rođeni brat Đorđa Lobačeva.
Žedrinski je kao scenograf prvo otišao na privremeni rad u Kazablanku (Maroko), u kojoj, bar koliko znamo, u kafani nije sreo izvesnog Rika, da bi život i rad 1974. okončao u Parizu.
Ranhnerova porodica je izbegla u SAD.
Konstantin Kuznjecov: Knjaz Miloš
Jedini Rus, srpski stripar koji se ikada vratio u Rusiju - nije i rođen tamo! Đorđe Lobačev je na svet došao u Skadru 1909. Kum mu je na Cetinju bio crnogorski knez Dimitrije Petrović Njegoš. Otac, carski diplomata, mu je kršteno ime Đorđe izgleda u jednom trenutku promenio u Jurij. Posle rezolucije Informbiroa proteran je iz Beograda u Rumuniju. Nije smeo ni da pomisli da ode u SSSR, jer je paranoični Staljin sve Sovjete koje su Nemci bili zarobili pa oslobodili, ili su se izvan Sovjetskog Saveza posle 1945. vraćali, a da nisu bili delovi državnih institucija - pobio kao kukavice, izdajnike ili potencijalne špijune. Milioni su tako završili. Lobačev je prvi put nogom stupio u Socijalističku Republiku Rusiju, odnosno u SSSR tek posle Staljinove smrti. Dakle, ne mogavši da se iz bratske komunističke Rumunije pridruži svom bratu u Brazilu (ili takođe rođacima u Francuskoj), došao je konačno u zemlju iz koje su mu stigli preci - u petoj deceniji svog života. Nikada nije kasno! Po sopstvenim izjavama, bolje je govorio srpski nego ruski. Vratio se u zlo doba po ono što je najbolje znao! Želeći da prenese svoje ogromno iskustvo u Rusiju, počeo je da kreira strip za jedan omladinski list, ali su mu uskoro iz mesnog Komiteta naložili da ga hitno okonča, jer je strip u socijalističkoj Rusiji bio zabranjen. Ilustrovanje mu nije bilo zabranjeno... Zahvaljujući našem političaru Surepu, pošto je bilo dozvoljeno da svakih nekoliko godina napusti SSSR, Lobačev je izabrao da tu veliku privilegiju odlaska u inostranstvo iskoristi tako što će - dolaziti u Srbiju. Čuveni urednik i poslenik kulture Žika Bogdanović ga je podstakao da ponovo crta stripove za srpske izdavače. Mnoge mu je i sam objavio, a isprsio se za honorare i "Politikin zabavnik".
Tek posle pada Berlinskog zida 1989. i osamostaljenja Rusije, i tamo su počeli da se objavljuju "pravi" avanturistički i ostali, pa i odista samo "ruski stripovi".
Uloga jednog Aleksandra
- Najverovatnije Jevrej pristigao sa talasom izbeglica u Srbiju, jedan samozatajni Aleksandar, koji je uzeo suprugino prezime Ivković, u Beogradu je 1922. godine osnovao cinkografsko preduzeće za izradu metalnih klišea. Njegovo pravo prezime još nismo uspeli pouzdano da utvrdimo, pa ni godinu rođenja jer su izbeglice, plašeći se likvidacija od strane sovjetskih agenata, davale netačne podatke. Mesto rođenja je najverovatnije Odesa, a godina 1888-1894... Kada je video kolika pomama ovde vlada za stripom i koliko klišea proizvodi za druge kojima je kao izdavačima dobro išlo, odlučio je da marta 1936. pokrene časopis "Mika Miš", kojem bi on bio vlasnik. Prvi urednik je bio Borivoje Josimović, a potom su sledili Milutin S. Ignjačević i Svetislav B. Lazić. Ivković je do rata napravio stripsku imperiju, preživeo je rat, nastavio da živi u Beogradu i diskretno saučestvovao u poratnom obnavljanju domaće devete umetnosti. Žitije njega i njegove porodice je posebna, pitoreskna priča prepuna anegdota, teorija zavere i poluistina. Umro je u Beogradu 1969. godine - kaže Slobodan Ivkov.
Autor: Vitomir Vujković Lamić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta blic.rs
Нема коментара:
Постави коментар