Aleksa Gajić (1974, Beograd) je slobodni umetnik sa završenim Fakultetom primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Rastka Ćirića. Od 1996. godine radi ilustracije za Politikin Zabavnik, od 2000. godine crta stripove za francuske izdavače, a 2009. godine je završio naš prvi dugometražni crtani film Tehnotise - Edit i ja. Učesnik je više grupnih i četiri samostalne izložbe (najznačajnija je izložba u Muzeju primenjene umetnosti, 2005. godine). Uradio je stripske serijale Bič božji i Drako, više jednokratnih stripova, mnoge ilustracije, plakate, reklame i video spotove i ilustrovao više knjiga.
Od 2009. godine radi stripove na različitim materijalima (kamen, drvo, kutije, papiri različitih kvaliteta, kesice za čaj). Takodje, radi na lucidnim stripskim mrdalicama, trakama, ćilimima, karticama, sveščicama i kolažima i tako širi granice stripskog izražavanja. Svojim inovativnim i očigledno idejno nepresušnim pristupom stripskom mediju jedinstven je kod nas i u svetu.
Rođeni ste na Gardošu u Zemunu gde i danas živite sa suprugom Draganom i sinom Filipom. Koliko je Gardoš važan za vas i vašu umetnost?
Nekada to nije bio slučaj, ali danas posle toliko vremena provedenog na jednom mestu, shvatam kolko je korenje već duboko doseglo, i da teško da ću se negde pomeriti odavde. Menjanje životnog prostora bi sigurno uticalo na moju umetnost, tek ostao sam tu sve više shvatajući koliko je Srbija dobro mesto za život.
Kada je počelo vaše interesovanje za strip? Koji su umetnici i stripovi uticali na vas u detinjstvu?
Jako davno, zapravo se više ni ne sećam. Uvek je bilo nekih stripova po kući. Interesantno je da ono u šta sam se još tada zagledao, meni i dalje važi za vrhunski kvalitet, Fernando Fernandez, Ričard Korben, Segreljes, Bušema... itd...
Kada ste znali da želite da se bavite umetnošću kao životnim pozivom?
Kod mene je pojam životnog poziva i umetnosti bio dugo izjednačen. Tek posle mnogo komercijalnih angažmana, shvatio sam da postoji i ona druga strana medalje. Ona koja je oslobođena svih zahteva i obaveza, a bazira se isključivo na mojoj potrebi da u tom trenutku iznedrim nešto od sebe, nešto što mi niko ne traži, niti mi plaća. Tako da ni danas ja zapravo nisam siguran da bih želeo da se bavim isključivo umetnošću. Mislim da bi za mene bilo idealno da do kraja vodim taj paralelni život, malo za njih, pa malo za sebe. Od jednog odmaram radeći drugo.
Odmah po završenom fakultetu radili ste stripove za francuske izdavače. Kakvo je bilo to iskustvo?
Na prvom mestu, teško. Ne znam da li bih danas mogao da završim neki tako obiman zadatak kao što je bilo 300 islikanih kolornih tabli za Bič božiji. Ali tada sam bio skoro 25 godina mlađi, pun želje za dokazivanjem. U svakom slučaju, puno sam naučio, i o poslu, i o ljudima, i o biznisu uopšte... kako to sve funkcioniše, i šta raditi da bi u tom biznisu i opstao.
Ostvarili ste veliki životni poduhvat kada ste sa saradnicima završili naš prvi dugometražni crtani film? Kako danas pamtite to vreme?
Volim da kažem da je to bilo tri najlepše i najgore godine u mom životu. Veoma intenzivne i u pozitivnom i u negativnom smislu. Svašta se tada izdešavalo, i za taj period takodje mislim da ne bih mogao opet tu količinu truda i živaca da dam od sebe. Ipak, ono što je nesumnjivo je da mi je izuzetno drago što se sve to desilo. Rane su odavno zarasle, a film je ostao da zanavek priča tu SF priču, a i priču o svim tim ljudima koji su prošli kroz moj život u to vreme.
Preko deset godina, paralelno sa standardnim crtanjem stripova i ilustracija, radite neobične stripove na neočekivanim materijalima i u neverovatnim formama. Da li su to multimedijalni radovi ili su to ipak stripovi?
To su svakako stripovi. Čim nešto kroz slike prati hronologiju priče i ima oblačiće, to je strip. E sad, kakav strip, to je već drugo pitanje. Moje desetogodišnje bavljenje klasičnim strip izrazom u Francuskoj, rezultiralo je time da se neki zidovi ruše, a neke granice gaze. Moram priznati da su sumnje postojale, da li radim pravu stvar, i zašto je uopšte radim, ali Grand prix na salonu stripa, i izložba u Ozon galeriji, donekle su umirile moje sumnje, i nastavio sam da nižem te svoje strip eksperimente do danas. Primetio sam da ne mogu da se dugo zadržim u jednoj formi, već stalno menjam, i iznalazim neke nove pristupe.
Da li ste usamljenik koji radi u četiri zida ili vam treba interakcija sa kolegama i publikom?
Uglavnom sam u četiri zida, i nemam problema sa tim. Ipak na duže staze, ta osamljenost ume da ošašavi. A opet, što je izolacija veća i duža bolje mi ide posao. To je takodje razlog zašto danas radije svaštarim nego što se držim ustaljenih dogovora i poslova. Bavljenje i animacijom, i stripom, i ilustracijom mućka to mrtvo more koje se neminovno pravi oko čoveka koji ima ustaljenu svakodnevicu. Publika je tu važna da katkad malo dopuni rezervoar samopouzdanja, ali samo po malo. Poznata je stvar da autor može previsoko da uzleti, a onda pad ume da bude bolan.
Radili ste i video klipove i animirane filmove, gde ste opet u osnovi polazili od stripskog storiborda, ali ste koristili i glasove i muziku. Očigledno prekoračujete sve limite koji bi se mogli uspostaviti u stripskom izražavanju. Na osnovu vaših istraživanja u nepoznato, gde vidite neke nove granice stripskog izražavanja?
Granica nema, i to je lepota umetnosti uopšte. Ipak nije umetnost sve što se napiše, nacrta, odsvira itd... Ima dosta utabavanja već utabanog puta, i to je OK. Ali trenuci inspiracije, proviđenja, prosvetljenosti, odnosno pravog umetničkog nadahnuća, mogući su i u običnim svakodnevnim delatnostima. Na nama je da svoju karijeru a i život vodimo na način gde će se ta granična područja dodirivati.
Ne zadovoljavate se da samo prikažete teksturu raličitih materijala, kao Serđo Topi na primer (Sergio Toppi,1932-2012, Italija), već crtate na različitim materijalima ili su čak u pitanju kolaži. Vaš otac je bio stolar. Da li je odnos sa ocem i njegovim zanatom uticao na vašu kasniju zainteresovanost za manipulaciju materijalima i za taktilnim doživljajem proizvoda vašeg rada?
Sigurno je da jeste. Mi smo osetljive mašine, i neki mnogo slabiji uticaji znaju da menjaju pravac našeg delovanja. Iako nikad nisam pošao put stolarije, rad sa rukama, hobistika, bio mi je jako blizak. Već moja istrajnost u tome da ostanem veran klasičnim tehnikama, papirima, tubama, gumicam itd... a ne kompjuterima, sintecima, vejkomima i slicno, pokazuje kolko je meni analogija važna u poslu, ili kako ja to nazivam papirofetišizam.
U stripskoj industriji manirizam je prihvatljiv, rade se dugački serijali sa istim junacima i sličnim crtežima. Izgleda da vaša kreativnost to ne može da prihvati. Kako se onda borite sa zahtevima da crtate iznova iste stvari?
Kako znam i umem. Kad vidim prostor da se otvori sa nekim novim, originalnijim pristupom, ja uskočim. Što sam stariji, sve mi je lakše. Ljudi mi sve češće prepuštaju neki zadatak da ga uradim kako ja mislim da treba. Uvek budu zadovoljni, jer to upućivanje poverenja meni kao autoru, uvek dovodi do toga da se i više angažujem nego što bi to učinio da je neko tražio isključivo obavezan program. Nekad to nije moguće, i to i sam vidim. Tada mora da se posao obavi, i da se napune baterije za neki novi eksperiment. I to je ta klackalica. Zato ne insistiram nikad... ako devojka traži zeca, dobiće zeca.
Vaši inovativni radovi nalaze mesto za prikazivanje široj publici u vitrinama izložbi ili na fotografijama. Time se gubi karakteristika stripa da su to proizvodi koji se mogu masovno umnožavati za potrebe publike. Još važnije, gubi se mogućnost da kao umetnik zaradite od svog rada. Kako nalazite balans između umetničke kreativnosti i zarade za život?
Većina mojih radova ne može da se umnoži, jer bi bilo preskupo. Neki kažu da upravo to moju umetnost ne svrstava u strip već u neku drugu grupu. Ali meni to ne smeta.Toliko mi je drago što se nešto novo rodi, da dilema da li je to ovo ili ono gubi svaku važnost. Čak i dilema da li ću zaraditi ili ne, gubi važnost. Novac dolazi i prolazi, ali dela ostaju. Jako mi je drago zbog gomile mojih projekata što su okončani, iako ništa nisam zaradio. Uvek se potom desi i nešto što će uterati novac u džep.
Jednom ste mi rekli - „Sloboda je skupa“.
O da. Barem jednom dnevno to i praktično shvatim. I ta me izreka uvek smiri. Ne verujem da ću se ikada obogatiti, ali ne marim. Uz ovakav radni tempo i ne ostane mnogo vremena da se troši novac.
Poznat vam je rad Krisa Vera (Chris Ware, 1967, SAD), koji je u ovom veku verovatno više od svih drugih autora pomerio granice stripa u likovnom i narativnom pogledu. Da li vam je on saborac, inspiracija ili konkurencija?
Moram priznati da sam veliki deo svojih dela uradio i neznajući za Krisa Vera. A onda sam jednog dana dobio od Dušana Mladenovića njegovu veliku monografiju, i shvatio da nisam sam, i da još neko ide ovim putem. Sa jedne strane to me dosta umirilo, a sa druge strane pao sam u bedak jer Kris prokleto ima debele živce i nenadmašan je u tome šta i kako radi.
Živojin Tamburić
Beograd, juli 2021.
[Tekst je objavljen u Politikinom Kulturnom dodatku od 31. jula 2021.
pod naslovom Smiruje me izreka "sloboda je skupa"]
Tekst i fotografije preuzete sa sajta https://www.stripvesti.com/
Нема коментара:
Постави коментар