Pisac i scenarista Dejan Stojiljković (Niš, 1976), autor više bestseler romana i knjiga priča, od kojih je poslednja u nizu, zbirka „Neonski bluz“, objavljena zimus u izdanju Lagune, napisao je nedavno priču inspirisanu pesmom „Kiša“ sa novog Džibonijevog albuma. Priča je objavljena u „Politikinom Zabavniku“, a privukla je i one koji nisu uobičajeni čitaoci tog lista.
Kako je zaiskrio taj „spoj“ između Sićeva i Dalmacije, tako da vas je Džibonijeva pesma „Kiša“ asocirala na Sićevo i Sićevačku klisuru?
Takve stvari se prosto dese, ne mogu da se planiraju. Džiboni je jedan od mojih omiljenih domaćih muzičara, u njegovim pesmama sam uvek pronalazio nešto svoje, nešto srodno, emociju, filozofiju, atmosferu... Kada sam čuo pesmu „Kiša” prosto mi se u glavi stvorila slika Nišave koja vijuga kroz goli kamen, na prostoru ispod sunca, gde je nekada bilo more. I slika žene koja čeka svog čoveka na brdu iznad, kao na krmi broda sazdanog od kamena. Sićevo, inače, ima tu mediteransku mikroklimu i kad odete tamo, čini vam se kao da ste stvarno na moru.
Priča je na neki način „razgovor“ sa pesmom, odnosno sa njenim značenjem, sa osećanjima koja ima žena o kojoj Džiboni peva u „Kiši“?
U dosta navrata sam pisao na taj način, moja druga zbirka priča „Low life“ je tako nastala. Kroz razgovor sa omiljenim muzičarima. Pisao sam tako inspirisan Ekatarinom Velikom, Ijanom Kertisom, Majkom Oldfildom, grupama New order i Joy Division... Džiboni u svojoj pesmi donosi jednu specifičnu emociju u kojoj sam prepoznao određeni narativ, to je priča o stvarnom i mogućem, čist magijski realizam, samo pretočen u zvukove i note. Ono Andrićevo „Šta sanjamo, a šta nam se događa“. Ima kod Džibonija te neke melanholije i tuge pomešane sa radošću života, i mnoge njegove pesme me ponekad podsete na Markesovo remek-delo „Sto godina samoće“. To je ta neka tajna veština, da se od svakodnevnih stvari napravi magija. To mogu samo veliku umetnici.
Pišete o čežnji i čekanju u vreme kad bi svi sve i odmah, kad postoji „prisila“ da se ne propusti trenutak?
Odrastao sam, baš kao i Džiboni, u jedno, da ga tako nazovem, sporije vreme. Kada nije bilo toliko buke i besa, „brzih“ tehnologija i kada su dani i noći trajali duže. Leta su bila beskrajna, zime takođe. On je svojevremeno snimio album „Čovek 20. veka“ za strano tržište, tako se i ja ponekad osećam, pomalo sporo, pomalo retro, ali uglavnom pozitivno. Konkretno, mislim da i pesma i priča postavljaju pitanje da li postoji prava ljubav i da li je vredno čekati na nju? Mislim da smo obojica, svako na svoj način i kroz svoj medij, došli do istog odgovora. Zato moja priča ima hepi end.
Šta slušate ovih dana osim Džibonija?
Otkrio sam izvanredan irski bend The Script, volim pesme Eli Gulding, Kelsi Belerini, Pink, Eda Širena, Džejma Blanta, bendove poput One Republic, The Chainsmokes, The 1975... Naravno, uvek su tu neki stari dobri majstori koji još uvek prave odličnu muziku, poput Manic Street Preachers, recimo. Dok pišem, u poslednje vreme, najviše slušam italijanskog pijanistu Ludoviku Einaudia.
Šta pišete trenutno?
Pišem priču inspirisanu Džibonijevom pesmom „Anđeo u tebi“ koju će opet objaviti „Politikin Zabavnik“. Radim intenzivno već druže vreme na romanu o ubistvu Branka Miljkovića „Zvezda nad prazninom“, koji će, nadam se, izaći do kraja godine. Za čitalački internet servis Bukmejt pišem romane u nastavcima, upravo sada ide „Dorćolski rekvijem“, priča iz univerzuma „Konstantinovog raskršća“. Ono što će svakako obradovati verne čitaoce jeste da sam nedavno sa Lagunom potpisao ugovor za čak tri romana: „Konstantinovo raskršće 2“ i poslednja dva nastavka u serijalu o vitezovima Reda Zmaja započetom romanom „Duge noći i crne zastave“.
Autorka: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-intervju-dejan-stojiljkovic-knjizevnik-unos-19050.html
Нема коментара:
Постави коментар