Predrag Đurić (1974, Novi Sad) je lekar sa doktoratom i trenutno sa poslom u Kijevu, Ukrajina. Tamo rukovodi projektom Evropske Unije koji ima za cilj podršku reformama javnog zdravlja. Međutim, on je i pisac, ali i stripski entuzijasta i aktivista.
Ako se zadržimo samo na njegovim stripskim aktivnostima, Đurić je u poslednjih 15-ak godina, sa pozicije zaljubljenika u stripsku umetnost i svoje potrebe, kako sam kaže, da komunicira sa istomišljenicima, mnogo toga uradio za domaći strip. Napisao je scenarije za 15-ak grafičkih romana i još 20-ak kratkih priča i u jednom trenutku bio najplodniji domaći stripski scenarista. Njegovi scenariji pokrivaju teme koje idu od istorijskih preispitivanja, preko urbanih socijalnih drama, do distopijske buducnosti. Mnogi scenariji imaju potencijal za serijale, samo kada bi bilo sluha kod države da pomogne domaće autore. Vodio je izdavačku kuću „Rosencrantz“ čije je težište bilo objavljivanje domaćih autora, kako iz stripske baštine tako i po njegovim scenarijima. Objavio je dve stripske monografije (Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016, i Dušan Reljić – strip, karikatura, ilustracija, 2019), pisao je kritike i priredio nekoliko izložbi. Upravo je izašla njegova zbirka stripskih tekstova Kvadrati koji govore („Modesty stripovi“, Beograd).
Njegov plodni rad u stripu zaista zadivljuje, jer je uporedo obavljao i redovni posao.
Kada je počelo vaše interesovanje za strip?
Kada sam imao pet godina, mama je počela da mi kupuje stripove o Diznijevim junacima i Tomu i Džeriju. Malo ozbiljnije stripove počeo sam da čitam dve godine kasnije pod uticajem moje sestre, koja ih je takođe čitala, a kasnije i pod uticajem komšinice Marine. Dva moja rođaka-vršnjaka u isto vreme kad i ja „navukli“ su se na stripove. Dakle, imao sam sreće da se strip čitao u mojem najbližem okruženju, uključujući i mog oca, koji ih je čitao u mladosti.
Kako ste uspeli da očuvate zainteresovanost za strip u godinama odrastanja i školovanja, kada prerastamo neke stripove i kada se otvaraju druga interesovanja i obaveze?
Bilo je to veoma teško, s obzirom da sam odrastao tokom devedesetih godina, kada stripova na kioscima i u knjižarama nije ni bilo. Iskra strasti je uvek tinjala i to je bilo dovoljno da se ponovo razbukta početkom novog milenijuma, kada su stripovi ponovo postali dostupni. Značajnu ulogu odigrao je i internet, koji je omogućio umrežavanje i komunikaciju ljudi koji vole strip.
Kako ste se odlučili da postanete aktivni u stripskoj umetnosti, odnosno da postanete kritičar, izdavač i scenarista i šta je bilo prvo anažovanje?
Prvu kritiku napisao sam kad mi je bilo 14 godina, a početkom novog milenijuma uglavnom sam pisao ili prevodio za neke internet portale. Početkom 2011. godine pokrenuo sam portal Vojvođanski strip i od tada su nastale desetine intervjua sa domaćim autorima, kao i tekstovi o, prvenstveno domaćem, stripu.
Svoj prvi scenario za strip napisao sam kao dečak od nekih 9-10 godina. Poslao sam ga novosadskom „Dnevniku“ i od urednika dobio vrlo ohrabrujući odgovor. Kada sam krenuo u srednju školu, priključio sam se grupi „Princ Valijant B-4“ i, tokom narednih godinu ili dve, nastao je čitav niz scenarija za momke iz ove grupe. Međutim, rat je zaustavio sve. Početkom novog milenijuma uradio sam nekoliko scenarija koji su ostali nerealizovani. Tek kada sam upoznao poznatog crtača Pavela Kozu, a to je bilo 2011. godine, počeli smo da sarađujemo na stripu Kraj sveta. Narednih godina sarađivao sam sa brojnim, uglavnom inostranim crtačima.
Do upuštanja u svet izdavaštva došlo je na nagovor čuvenog strip-scenariste Svetozara Obradovića.
Kako biste sumirali iskustva iz „Rosencrantz“ izdavaštva?
Četiri godine rada u „Rosencrantzu“ bile su verovatno najlepše četiri godine mog života. Poznanstvo sa desetinama autora, urednika, ljubitelja stripa, boravak na festivalima stripa, štand na beogradskom Sajmu knjiga, a pre svega radost kada ugledate neko strip-izdanje da je izašlo iz štampe – sve su to nemerljiva iskustva. Nažalost, iza svega je stajao mukotrpan i neisplativ rad. „Rosencrantz“ je bio prvenstveno usmeren na domaći strip, a tužno saznanje bilo je ono da je u Srbiji patriotizam prisutan uglavnom na rečima – nije bilo pomoći države za razvoj domaćeg stripa. Tome treba dodati i veoma destimulišuće okruženje za poslovanje, ukoliko ste mala i niskoprofitabilna firma.
Bili ste neobično plodan scenarista na domaćoj stripskoj sceni. Kakva su iskustva, da li to i dalje radite?
Da, imao sam sreće, kada sam pokrenuo „Rosencrantz“, da mi se javi veliki broj crtača zainteresovanih za saradnju. Gotovo uvek ta saradnja predstavljala je uživanje. Teško je opisati uzbuđenje koje prati nastanak stripa, stranu po stranu. Crtačima sam slao po pet stranica scenarija, tako da ni oni, dok su crtali, nisu znali šta će se dogoditi na narednim stranicama, što je povećavalo uzbuđenje. Nažalost, većina crtača je to radila gotovo volonterski i pod takvim uslovima nije moguće osigurati neku dugoročnu saradnju.
Ovih dana završavam novi strip-album sa Lukom Cakićem, sjajnim crnogorskim autorom. Po mom mišljenju, radi se o mom do sad najzrelijem stripu i sa scenarističke i sa crtačke strane.
Pratili smo vaše istorijske, teorijske i esejističke tekstove o stripu. Koje vas oblasti, žanrovi, periodi i autori najviše interesuju u bavljenju stripskom istoriografijom i kritikom?
Moj istraživački i esejistički rad najviše je usmeren na najproduktivnije doba domaćeg stripa, odnosno period od 1975. do 1990. godine, bilo da se radi o domaćim autorima, bilo o izdavačkoj delatnosti. Sem toga, interesuje me i strip u Jugoslaviji na manjinskim jezicima – pa je tako i došlo do istraživanja stripa na nemačkom jeziku između dva svetska rata u Vojvodini.
Koliko ste zadovoljni najnovijom knjigom Kvadrati koji govore?
Knjiga je nadmašila moja očekivanja i postala mnogo više od samo sabranih tekstova ranije objavljenih u raznim izdanjima. Veliku zahvalnost dugujem prijateljima koji su sarađivali na ovoj knjizi – Živojinu Tamburiću, Predragu Ivanoviću i Vladi Nikolovskom. Mislim da će knjiga biti od velike koristi kako onima koji žele da se bolje upoznaju sa stripom koji je bio prisutan u Jugoslaviji tokom pomenutog, najproduktivnijeg doba, tako i istraživačima koji se bave proučavanjem domaćeg stripa i strip-izdavaštva.
Šta planirate da radite u stripu u sledećih pet godina?
Trenutno planiram da uradim scenario za jedan vestern i jedan pseudoistorijski strip – nadam se da će se naći zainteresovani crtači. Sa mojim prijateljem iz Edinburga Vladom Nikolovskim planiram da uradim jedan „meki“ horor. To su sve žanrovi u kojima se do sada nisam oprobao. Naravno, žanrovi su samo podloga za pričanje priča koje su meni bitne, a koje po pravilu govore o ljudima koji se ne mire sa ustaljenim normama i društvenom nepravdom.
Voleo bih da uradim makar jednu monografiju posvećenu domaćim autorima stripa, a svakako ću nastaviti da se bavim i istoriografijom domaćeg stripa. No, moja najveća želja i dalje je osnivanje muzeja stripa u Novom Sadu. Nadam se da će se naći sluha za ovu ideju.
Živojin Tamburić
London, mart 2021.
[Tekst je objavljen u Politikinom Kulturnom dodatku od 10. jula 2021.
pod naslovom Želja mi je da osnujem muzej stripa u Novom Sadu]
Autor: Žika Strip
Tekst i fotografije preuzete sa sajta https://www.stripvesti.com/
Нема коментара:
Постави коментар