Ko je Tomislav Ketig?
Ko sam? Čovek pre svega. Suprug, otac, deda i pradeda. Građanin sveta. Svi ostali uobičajeni podaci su u odnosu na ove drugorazredni.
Rođeni ste u Novoj Gradiški. Kako se sećate detinjstva provedenog u ovom gradu?
Iz rodnog grada otišao sam kada sam imao četiri godine. O njemu znam detalje iz porodičnih priča, a ne iz sećanja.
Tokom Drugog svetskog rata boravite u Beloj Crkvi. Kako ste dospeli u Banat i kako su Vam protekle ratne godine?
Otac mi je bio gimnazijski profesor i često smo se selili. Iz Nove Gradiške prešli smo u Bjelovar, gde sam završio dva razreda osnovne škole. Ratne godine proveo sam u Beloj Crkvi, a 1946. preselili smo se u Novi Sad, gde sam maturirao. Kada sam ga prvi put video, Novi Sad je bio u ruševinama od savezničkog bombardovanja, a most preko Dunava porušila je okupatorska vojska prilikom povlačenja.
Kako su Vam tekli gimnazijski dani?
Školovao sam se u sistemu: četiri razreda osnovne i osam razreda gimnazije. Pet razreda gimnazije završio sam u Novom Sadu, gde sam i maturirao. Stasavao sam u odraslog čoveka u brojnim kontroverzama, jer su na našu ranu mladost istovremeno uticale probuđene emocije i prve đačke simpatije, pokušaji političke indoktrinacije sudarali su se u našim glavama sa sirenskim zovom zapadne kulture, koja je do nas dopirala kroz limitirane količine dostupnih informacija. Od tada pa dugo vremena docnije bili smo ambivalentna bića, koja su verovala jedno, a volela drugo. Mnogo slikovitije ćete to naći u autobiografskim elementima u mojoj knjizi Rakova djeca.
Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom? Da li ste čitali predratna strip-izdanja i čega se sećate iz tog perioda? Koje stripove ste voleli?
Sa pet godina naučio sam da čitam latinicu, a sledeće godine i ćirilicu, pa su me roditelji pretplatili na Politikin zabavnik. Pamtim iz tog vremena Diznijeve likove.
Po završetku srednje škole odlazite na studije medicine u Beograd. Kako Vam je Beograd izgledao tih pedesetih godina i kako ste živeli kao student medicine?
Beograd početkom pedesetih godina bio je sličan današnjem, ako se izuzmu prilepljena satelitska naselja i, dabome, Novi Beograd. Prvih godina stanovao sam u studentskom gradu na pustoj ledini, na kojoj je posle izgrađen Novi Beograd. Hranio sam se u studentskoj menzi, čiji jelovnik je bio očajan. Ali to su bile još godine nestašica, bonova i karata za snabdevanje. Zimi u sobama doma nije bilo grejanja i ujutru bi mi u čaši kraj kreveta umesto vode bio led. Spasavale su nas povreme raspodele UNRA-ine pomoći. Bili smo gladni i radoznali. Večeri smo provodili po književnim čitanjima, vodili smo temperamentne studentske debate. Imali smo Student, Vidike i Mladu kulturu, u kojoj sam objavio dosta pesama i doživeo prve pohvale kritike.
Već sa 19 godina javljate se kao pesnik u okviru Almanaha mladih 1951. godine, a zatim i u Zborniku vojvođanskih mladih pisaca. Ko je još bio zastupljen ovim izdanjima?
U Almanahu mladih i Zborniku vojvođanskih mladih pisaca, uz mnoge druge, koji su se posle kao pesnici prestali javljati, svoj književni put uz mene počeli su Miroslav Antić, Florika Štefan, Laza Lazić.
Ko je do tada najviše uticao na Vaš književni rad?
Nisu to bili direktni, pojedinačni uticaji. Moji afiniteti su bili višestruki. Ugledao sam se na Dučića i Rakića, ali je i mene kao i celu tu pesničku generaciju obeležio oslonac i na socijalni neoromantizam Majakovskog i lirski, boemski romantizam Jesenjina.
Šta de dešava po završetku Medicinskog fakulteta? Da li ste se bavili medicinom?
Nisam završio Medicinski fakultet. Apsolvirao sam, položio sve ispite do kliničkih predmeta, i onda krenuo drugim, pomalo vrludavim putevima.
Od 1959. godine radite kao urednik u novosadskom Progresu. Kako ste dospeli u Progres i u čemu se sastojao Vaš rad kao urednika?
U Progresu sam se prvo zaposlio kao glavni i odgovorni (i jedini) urednik mesečnika Nova knjiga, koji je, slično takvim izdanjima na Zapadu, donosio opširne informacije o novim knjigama u Jugoslaviji, a kada sam uspostavio kontakte sa izdavačima u inostranstvu i informacije o novitetima tamo. Najkooperativniji bili su izdavači u Nemačkoj, koji su mi slali i svoje knjige na prikaz. Uporedo sam ušao kao urednik u redakciju koja je izdavala domaću i stranu beletristiku. U redakciji su kao urednici bili i Pavle Popović, Gojko Janjušević i Milorad Predojević. Danas bi neko mogao da doktorira na popisu knjiga koje je Progres za vreme svog postojanja objavio u svojim edicijama Meridijani i Džepna knjiga. Progres je, sem toga, izdavao i ekonomsku štampu. Objavljivao je i slikovnice i bajke. Bili smo i prvi izdavač kome je sudski zabranjen plasman romana Alojza Majetića Čangi zbog, kako su to obrazložili, erotičke leksike.
Kako je strip postao deo izdavačkog plana Progresa?
Ponuda da izdajemo Panoramu ocenjena je kao i dobra i profitabilna. Njena dalja sudbina, nakon gašenja Progresa vezana je za Novinsko-izdavačku kuću Forum.
Crtani romani, kao i docnije Panorama, pokrenuti su na ideju Radomira Dude Milosavljevića, koji je za svoju ideju našao izdavača u Forumu, Novi Sad, koji je u tome video svoj komercijalni interes. Interes za strip je postojao još iz predratnih vremena kada su se već pojavili Mika Miš i Politikin zabavnik. Ja sam se prihvatio uredničke funkcije iz vlastitog afiniteta prema toj umetnosti, te sam, uporedo sa uređivanjem književnih edicija domaćih i stranih pisaca u Progresu, posle gašenja ove izdavačke kuće i u Forumu, vodio poslove koje funkcija urednika podrazumeva.
I Crtani romani i Panorama, kao i docnije Stripoteka, kojoj sam ja dao naslov, pa su se docnije namnožile sve druge „teke“, bili su od starta pun tržišni pogodak
Tehnička priprema ovih izdanja vršena je u Beogradu i njom je rukovodio Duda Milosavljević. Ta priprema je podrazumevala prevod tekstova i montažu stranica. Ja sam sa svojom novosadskom ekipom dovodio posao do realizacije i brinuo se o plasmanu na tržištu. To mi je olakšala činjenica da je Forum imao za to vreme najmoderniju štampariju, vrsne grafičare i odličnu službu plasmana. Kopirajte smo nabavljali od najboljih agencija (King Features, Keystone Press i druge).
Redakcijski tim se vremenom širio a produkcija je obuhvatila i tekstuelnu zabavnu literaturu. Zbog toga je redakcija prerasla u posebnu organizacionu jedinicu (tada se to zvalo OUR) pod imenom Marketprint. Sledile su godine kada su tiraži dosezali i 150.000 primeraka. Kao direktor Marketprinta bavio sam se ovim poslovima do 1976. godine, kada sam prešao Jugoslavernski leksikografski zavod.
Kako i zašto je došlo do gašenja Progresa?
I danas mi nije sasvim jasno koji su bili razlozi gašenja Progresa, mada je zvanično obrazloženje bilo da posluje s gubicima. Kada se završio stečajni postupak, ispostavilo se da je njegov finansijski bilans pozitivan. Ali tada je već bilo kasno.
Koja je bila uloga Gavre Mačejina?
Gavra Mačejin je bio novinar i publicista, koji je u vreme saradnje s Forumom bio zastupnik Keystone pressa u Beču.
Kako i zašto je nastao Marketprint?
Marketprint je, u okviru Foruma, izrastao u samostalnu „osnovnu organizaciju udruženog rada“ , jer je produkciono i kadrovski to bilo neophodno.
Pored Foruma, Novi Sad je imao još jednog velikog izdavača - Dnevnik. Kakva je bila saradnja Dnevnika i Foruma kada je strip u pitanju?
Forumova i Dnevnikova strip-produkcija odvijale su se paralelno, ali nije bilo saradnje, jer se radilo o dve različite koncepcije.
Istovremeno teče i Vaš književni rad. Prva zbirka poezije Prometej u povratku objavljena je 1962. Šta je Vama lično značila pojava ove zbirke i na kakav je odjek naišla?
Kada sam pisao pesme, uvrštene u knjigu Prometej u povratku, bilo je to traganje za novim, modernijim poetskim izrazom. Pomalo enigmatična, izdvajala se od tadašnjeg pesničkog mainstreama i nije izazvala veću pažnju. Međutim, kada danas čitam te stihove, otkrivam da je to, možda pomalo nerazgovetan početak jedne doslednosti: stalnoj upitanosti o smislu egzistencije i održivosti načela na kojima je sazdana civilizacija.
Za sledeću zbirku poezije Amanet dobili ste Stražilovsku nagradu 1981. godine. Čini se da je poezija u to vreme bila mnogo značajnija nego danas?
Teško je pouzdano suditi o značaju poezije nekada i sada. Čini mi se da je s jedne strane broj ljubitelja dobre knjige ostao konstantan, samo što se brojčanim povećanjem stanovništva uvećao i broj onih koji ništa ne čitaju. S druge strane, moderni mediji potisnuli su interes za književnost. Nadam se privremeno. Pedesetih godina dvadesetog veka, poezija, bez konkurencije kakvu ima danas, bila je daleko privlačnija. Ja sam, na primer, u prepunoj velikoj auli Medicinskog fakulteta u Beogradu na bis čitao svoju poemu Razgovor o ljubavi u ponoć.
Prvi roman ste objavili 1971. godine - Slepi putnici…
I danas volim taj svoj roman. O Slepim putnicima od svih prikaza bio mi je najsimpatičniji napis kritičara Predraga Protića. Sećam se njegovog zaključka kako je taj roman prosečan, ali u literaturi koja ima malo prosečnih romana i to je više nego dovoljno.
Možda je široj javnosti najpoznatiji Vaš roman Lude godine, po kojem je snimljen i istoimeni film?
Lude godine su moj „književni hir“. Hteo sam da pokažem da se može napisati solidan roman, privlačan široj čitalačkoj publici, a da se ne čine ustupci u kvalitetu. Pošto je snimljeni film bio korektan, lakoruke filmadžije su namirisale profit i snimile šund trakavicu s kojom nisam želeo da imam nikakve veze.
Vaše radio, TV i pozorišne drame su doživljavale veliki uspeh i izvođene su u inostranstvu?
Šezdesete i sedamdesete godine su bile period mog intenzivnog pisanja drama. Tri moje pozorišne drame su izvedene: Astronauti u Narodnom pozorištu u Pirotu i koncertno na Tribini mladih u Novom Sadu, Ružičasta noć u Narodnom pozorištu u Subotici i satirični komad Kulosfera, nagrađen na konkursu Društva književnika Vojvodin,e na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Drama o neuspeloj revoluciji u imaginarnoj ostrvskoj državi Atlantidi sa nazivom Treća linija objavljena je integralno u zagrebačkom časopisu Forum, ali nije izvođena, kao ni Lažni Orfej, čiji se jedini rukopisni primerak nalazi u biblioteci Narodnog pozorišta u Zenici. Televizija Novi Sad i televizija Beograd izvele su mi tv drame Lud kamen na granici, Život teče dalje i Ulje na vatru.
Najviše uspeha imao sam sa radio dramama. Vozačev nokturno izveden je na Radio Novom Sadu i nagrađen na Feastivalu Jugoslovenske radio drame u Kopru. U cara Trajana kozje uši izvedena je u Radio Novom Sadu, prevedena na nemački, mađarski, makedonski, holandski i francuski i izvedena na radio stanicama u Skoplju, Budimpešti, Beču, Sarbrikenu i Hilversumu. Sa dve noge manje prevedena je na italijanski i izvedena na RAI. Poslednji dani Sirakuze izvedena je na Radio Novom Sadu i na Radio Sarajevu, prevedena je na mađarski i izvedena na radio stanici Budimpešta.
Od 1976. do 1992. godine radite u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža. Možete li opisati ovaj posao i šta smatrate najvećim uspehom?
Teško je sažeto opisati period od šesnaest godina kontinuiranog rada na tako složenom i odgovornom poslu. Kada je počeo rad na Drugom izdanju Enciklopedije Jugoslavije, koje je ocenjeno kao neophodnost kako bi se prošlost i sadašnjost svih nacionalnih zajednica i državnih i regionalnih geopolitičkih tvorevina koje su činile tu federaciju sveobuhvatnije i preciznije opisale, kao ostavština za budućnost, jer enciklopedije tom prevashodno služe, formirane su sem centralne redakcije pri Jugoslavenskom leksikografskom zavodu (docnije preimenovanom u Leksikografski zavod Miroslav Krleža) i šest republičkih, dve pokrajinske i dve posebne (za istoriju SKJ i vojna redakcija). Glavni odgovorni urednik Redakcije za Vojvodinu dr Milan Čanak pozvao me je da preuzmem dužnost stručnog sekretara redakcije. Odazvao sam se, sluteći da ulazim u jedan veliki naučno-istraživački posao, što se docnije i obistinilo. Osim izdanja na srpskohrvatskom, odnosno hrvatskosrpskom jeziku, odlučeno je da se objave i izdanja na slovenačkom, makedonskom, mađarskom i albanskom jeziku. Vojvođansku redakciju činili su i urednici struka i operativa. Nakon prerane smrti dr Milana Čanka, na predlog Miroslava Krleže preuzeo sam dužnost glavnog urednika i ostao to do penzionisanja 1992. godine.
Enciklopedija Jugoslavije bila je i gledano iz današnje perspektive grandiozan poduhvat, na čijoj je realizaciji bila angažovana celokupna naučno i kulturno najrelevantnija elita zajedničke države. Po gruboj proceni radilo se o stotinama urednika, redaktora, recenzenata i hiljadana autora enciklopedijskih članaka. Redakcija za Vojvodinu do 1990. godine uspela je da objavi i promoviše u javnosti prvi tom na mađarskom jeziku i redakcijski dovrši drugi tom. Lično sam ponosan i na svoja dva priloga Kultura u Jugoslaviji 1918. do 1988. godine i Nauka u Jugoslaviji 1918. do 1988. godine, koji su najduži članci objavljeni u prvih šest tomova, koliko je izašlo iz štampe pre nego što je projekt blokiran 1990-te. Ali to je već deo tragične političke istorije.
Uredili ste i zbirku Pesnici Vojvodine?
Petojezičnu antologiju Pesnici Vojvodine uredio sam sa petoricom kourednika i ona je odštampana za prezentaciju vojvođanskog savremenog pesništva na Struškim večerima poezije. Ta knjiga je i danas vredan književnoistorijski dokument.
Bili ste i urednik časopisa 45. paralela. O kakvom časopisu se radilo?
45. paralela bio je prvi i zadugo jedini pokušaj privatne inicijative nekoliko pisaca i kulturnih entuzijasta Novog Sada da pokrenu časopis za kulturu sa humanističko-mondijalističkim programom. A onda je intervenisala politika i časopis je bio zabranjen na način da su „grafički radnici odbili da štampaju takav ideološki nepodoban časopis“
Polja su nekada bili jedan od naših najuglednijih književnih časopisa. Kako se sećate perioda kada ste ga uređivali?
Kako se nižu Vaša pitanja počinjem sve više da shvatam kako je moje aktivno učešće u kulturnim zbivanjima poslednjih šest decenija deo kulturne istorije Jugoslavije. To nije samohvalisanje već nepobitna činjenica. I sami ističete značaj nekadašnjih godišta Polja. Kao redakcija radili smo timski, ali spiritus movens bio je dugogodišnji urednik Dejan Poznanović. Širinu saradnje po celom jugoslovenskom kulturnom miljeu stvorilo je saznanje, tokom ličnih kontakata, da postoji čvrsto idejno zajedništvo u uverenju šta nam je stvaralačka perspektiva. Imali smo, u tim vremenima jednopartijskog sistema, dragocenu, katkad otvorenu, a katkad prećutnu podršku liberalnog krila političke elite, koja je očigledno bila svesna da je kultura jedina čvrsta i trajna spona sa zapadnom civilizacijom.
Kada pogledate imena saradnika iz svih kukturnih centara, onda možete konstatovati da su tokom sledećih decenija to postali vodeći stvaraoci i vodeći mislioci, da upotrebim tu pomalo izlizanu od upotrebe ali slikovitu frazu „od Vardara do Triglava“.
Kako je nastala, trajala i nestala Enciklopedija Vojvodine?
Enciklopedija Vojvodine bila je noseći projekat prve Vojvođanske akademije nauka i umetnosti - VANU, osnovane osamdesetih godina. Učestvovao sam u radu na tom projektu. Broj sednica tadašnje redakcije ne znam tačno, ali bio je povelik. Urađen je prvi abecedar, a sve je prekinuto i ugašeno tokom takozvane „antibirokratske revolucije“. Ponovo osnovana VANU 2008. obnovila je rad na tom projektu i pozvala me da preuzmem funkciju glavnog urednika. Uprkos oskudnim finansijskim sredstvima, mi smo, okupivši uz novoforniranu redakciju više od sto saradnika na pisanju članaka, revidirajući i aktuelizirajući abecedar, uspeli da dovršimo rad na prva dva toma, a prvi tom postavimo online. Enciklopedija Vojvodine nije nestala samo sam, nakon ukidanja finansijske pomoći, zahvalio članovima redakcije i ostavio projekt u stanje mirovanja.
Dopisni ste član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i kulture VANUK. Sa kakvim problemima se suočava ova institucija?
Dopisni sam član VANU, a VANUK je pokušaj da se izbegne ponovno gašenje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti njenom transformacijom u regionalnu radnu akademiju kakve su brojne regionalne akademije i u zapadnoj i u istočnoj Evropi. Zasad nema političkog sluha za to.
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Raspad Jugoslavije bio je u svakom pogledu za mene traumatičan i samoubilački scenario. Doneo je deceniju stradanja nevinih ljudi. Pokidao je sve spone i kao krajnju rezultat sve sukobljene strane bile su na gubitku. Za mene lično to je bilo neprihvatljivo. Po ocu imam hrvatsko poreklo, po majci vojvođansko srpsko. Radujem se kada vidim da se, kada se ta krvava magla razišla, obnavljaju kulturne i ekonomske veze i opet stvara zajednički kulturni i misaoni prostor.
Period posle 2000. godine je veoma plodan u Vašoj karijeri - jedna zbirka poezije i tri romana. Stiče se utisak da se sudbina vojvođanskih Nemaca posebno ističe kao motiv u Vašem radu?
I poezija i romani pisani su i pre 2000-te godine. Dugu senku svitanja pisao sam dvadeset godina. Bile su to u prvom periodu godine čitanja istorijske građe i mnogo čega drugog što čita romanopisac, ali ne i istoričar. Zato su romani autentičnija slika jednog vremena od suve istorijske faktografije. Da, sudbina vojvođanskih Nemaca me je podstakla da joj se obratim iz dva razloga: prvo jer porodica mog oca potiče iz Porajnja, a drugo što su vojvođanski Nemci bili presudan agens koji je Vojvodinu pretvorio u civilizovanu srednjeevropsku regiju.
Da li postoji nešto što ste propustili da uradite i da za tim žalite?
Čovek u životu propusti dosta toga, ali biva nagrađen onim što nije propustio.
Da li ste i sami nekada pokušali da se bavite stripom?
Nisam darovit crtač, pa se stripom na taj način nisam ni bavio.
Vaš moto?
Pisac je vrtlar, a svet je njegov vrt.
Tomislav Ketig se rodio u Novoj Gradiški 17. septembra 1932. godine. Detinjstvo je proveo u Beloj Crkvi i Bjelovaru, a nakon toga živi u Novom Sadu. Studirao je midicinu u Beogradu, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Od 1959. godine radi kao urednik u novosadskoj izdavačkoj kući Progres, a nakon gašenja ovog izdavača 1965. prelazi u Forum. Tu ostaje sve do 1976. godine, kada počinje da radi u Redakciji za Vojvodinu Enciklopedije Jugoslavije. Sada je glavni urednik Enciklopedije Vojvodine pri Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti. Bio je predsednik Društva književnika Vojvodine i v.d. predsednika Društva književnika Jugoslavije, urednik više časopisa iz oblasti kulture, antologija poezije. Dobitnik je više priznanja u zemlji i inostranstvu, uključujući i Orden bratstva i jedinstva, Oktobarsku nagrada Grada Novog Sada, Godišnju nagradu Društva književnika Vojvodine, Nagradu Stražilovo i Nagradu Vlade Baden Vitenberga.
Objavio je više zbirki poezije, drama (od kojih su mnoge uspešno izvođene u inostranstvu), kao i više romana i eseja. Prevodio je dela Edgara Alana Poa, Dilana Tomasa, Ernesta Hemigveja, Džeka Londona i drugih.
U stripu je ostavio značajan traga kao urednik Progresovih i Forumovih izdanja Crtani romani, Panorama i Stripoteka.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар