Ko je Spasoje Kulauzov?
Mogu reći samo jedno,da je Spasoje Kulauzov danas potpuno drugi čovek u odnosu na onog pre 2005.godine. Večito nesrećan zbog porodične tragedije i neprestano tražeći smisao života u pisanju i crtanju stripova.
Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Sećajući se tog doba, prvo mi na um pada kako sam uopšte počeo da crtam. Prekopirao sam iz nekog starog udžbenika Miloša Obilića i pohvalio se drugarima da je to moj crtež. Jedan stariji dečak je u to posumnjao i pozvao me svojoj kući, gde mi je dao list papira i olovku i rekao: „Hajde, nacrtaj to da ja vidim!“. Bilo me je malo i strah, ali kada sam uzeo olovku u ruke, uradio sam i bolji crtež od onoga kopiranog. Tada sam postao „kralj ulice“... Šta god bi ko poželeo, ja bih mu začas nacrtao.
Kada i kako ste prvi put dospeli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste tada naročito voleli?
To je bilo u vreme odrastanja, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su vizuelne umetnosti bile pravo otkrovenje za mlade. Tako sam i ja pre stripa upoznao filmsku umetnost i iz čarobne bioskopske dvorane izlazio već zadojen prvim idejama o pričama u slikama. A prve stripove sam video u Politikinom zabavniku i strip sveskama Andrije Maurovića i Julesa Radilovića. Kada je Forum počeo sa izdanjima Crtanih romana, to je već bilo nezaboravno. Voleo sam to izdanje zbog crtača kao što su bili Kastiljo sa svojim junacima Lariganom i Edi Šeftom, Breća sa šerifom Roj Renkom, Tarkvinio sa Kanzas Kidom, itd. Bilo je tu još mnogo velikih crtača i slavnih strip junaka.
Kako je teklo Vaše dalje školovanje?
U pogledu školovanja, moji planovi i realnost se nisu poklopili. Ja sam želeo da upišem i učim primenjenu umetnost, ali roditelji to nisu prihvatili iz materijalnih razloga, pa sam posle raznih varijanti na kraju završio kao visokokvalifikovani mašinski slovoslagač i u tom zanimanju radio do kraja radnog veka. Naravno, uporedo sam honorarirasao crtajući stripove i pratio šta se u toj oblasti radi kod nas i u svetu i na taj način, pored prirodnog talenta, unekoliko nadoknađivao nedostatak formalnog likovnog obrazovanja.
Kao mladić bili ste u prilici da jedno vreme provedete u Parizu?
U jednom trenutku 1969. godine obreo sam se u Parizu, po pozivu svog dobrostojećeg strica. U „Gradu svetlosti“ sam proveo nezaboravnih sedam meseci, oduševljen damarima svetske metropole, njenim kapacitetima i mogućnostima. Odlazio sam na Monmartr i pratio rad mnogobrojnih slikara, a u štampanim publikacijama otkrivao sam magični svet stripa. Tada se još nisam bavio stripom, već sam radio portrete i ilustracije. A onda sam se, sticajem životnih okolnosti, vratio u Jugoslaviju. I danas se često zapitam, da li sam tada pogrešio? Znam samo, da sam ostao u Parizu, da bi moj život i karijera imali sasvim drugačiji tok...
Kako je tekla Vaša profesionalna karijera?
Kao što već rekoh, moje osnovno zanimanje je bilo u štamparstvu. Radio sam u kikindskoj Grafici, ali sam se neprestano bavio i likovnom umetnošću i dizajnom, kao dodatnim poslovima i prihodima. U tom smislu je bilo ličnih uspona i padova, već prema životnim i društvenim okolnostima. Svakako da je period pre ratova za jugoslovensko nasleđe bio bolji u svakom pogledu, da ne kažem, u izvesnim periodima i zlatno doba domaćeg stripa. I danas se kao penzioner bavim stripom, ali ne iz materijalnih, već iz zdravstvenih razloga posle porodične tragedije, po preporuci lekara i prijatelja, jer je poznato da svaka kreativna ljudska delatnost zahteva mnogo predanog rada i mentalnog angažmana. U tom smislu mi mnogo pomaže moj veliki prijatelj Miroslav Ivetić, podstiče me kako bih se vratio stripu i skoro sve stripove mi je plasirao u strip reviji Parabelum.
Kada ste počeli da se bavite stripom?
Stripom sam počeo da se bavim u ranom detinjstvu ponesen željom da i sam ispričam svojoj okolini priču u slikama. U tom nastojanju imao sam veliku podršku od svoje učiteljice, a kasnije i od nastavnika likovnog vaspitanja.
Ko je najviše uticao na Vaš rad?
U moralnom pogledu su to u mladosti činili moji drugari, a kasnije moja supruga i deca. U tehničkom pogledu sam napredovao uz mnoge majstore domaćeg i inostranog stripa, ali pre svega uz sopstveni uporan i kontinuiran rad.
Kada i gde ste objavili prvi strip?
Prve table sam objavio u Dečjim novinama i taj strip sam uradio po uzoru na priču o Biliju Kidu, a zvao se Metak za Kida. Ponudio sam ga uredništvu ne očekujući nikakvu novčanu naknadu, ali su ga oni otkupili i predložili mi dalju saradnju, što sam ja i prihvatio. Led je probijen i kasnije je sve bilo lakše.
Kako je došlo do saradnje sa Dečjim novinama na ediciji Nikad robom? Kakva su sećanja na taj period? Koje stripove ste objavili u ovoj ediciji?
Saradnja sa Dečjim novinama u celini, ali i na ediciji Nikad robom mi je ostala u prijatnoj uspomeni. Ja sam bio pun stvaralačkog poleta, a taj izdavač je okupljao veliki broj vrsnih crtača i pružao je šansu i mlađima. Uradio sam epizode Sukob u selu i Dokaz hrabrosti. Takođe u tom periodu sam uradio dve epizode na velikom formatu, ne sećam se tačno baš naslova, možda u Zenitu. Tada je došlo do malog zastoja u mom radu, jer sam odbio da prihvatim ulazak u partijske redove, što je za ondašnji socijalistički moral bio popriličan greh.
Sledi rad na stripu Gringo...
Od Dečjih novina sam dobio ponudu da radim vestern-strip po sopstvenom izboru. To je bilo sredinom osamdesetih i tada je nastao Gringo. Prvu epizodu sam ja napisao i nacrtao, a drugu D. Filipović. Ubrzo je ta edicija ugašena, ali sam uradio po sopstvenom scenariju još tri epizode. Tada sam radio i SF strip Keri, koji je objavljen u Hrvatskom fanzinu Gavran. Takođe, u saradnji sa Tozom Obradovićem radim strip Nindža, međutim i taj se serijal prekida - Toza ne piše nastavak, a izdavaštvo prestaje.
Kako je došlo do saradnje sa Dnevnikom i radu na stripu o Velikom Bleku? Kakve su uspomene na ovaj period?
Dnevnik mi je ponudio scenario i saradnju na Velikom Bleku, što je za mene bio veliki izazov, ali i čast da budem među toliko vrhunskih crtača koji su radili na ovom strip-serijalu. Na zadovoljstvo svih sam realizovao taj posao i pre roka i solidnim kvalitetom, uradivši dve epizode. Kada sam očekivao sledeću porudžbinu, dolazi do unutrašnje krize i Dnevnik prestaje sa izdavanjem i saradnjom sa domaćim crtačima. U to vreme je Dnevnik prihvatio i tri epizode Gringa, no raspadom sistema te epizode nisu u Dnevnikovim izdanjima objavljene niti plaćene, a originali, kao i 120 tabli Velikog Bleka, mi nikada nisu vraćeni. Ipak za taj period me vezuju lepe uspomene, jer sam uspešno crtao čuvenog licencnog strip junaka, bio pristojno plaćen i u pravom smislu reči okusio crtački hleb, jer je trebalo kvalitetno i u roku obaviti poprilično veliki posao. Tada sam bio na vrhuncu crtačke kondicije i uspešno sam ga obavio. Što se mene tiče, mislim da mi se ovako plodan crtački period teško može ponoviti.
Da li je bilo pokušaja da sarađujete sa Forumom, odnosno da radite na serijalu o Tarzanu?
Za Forum sam poslao nekoliko sjajnih tabli Tarzana, ali sam dobio odgovor da imaju dosta crtača, što tada baš i nije bilo tako, ali ,ajd'...
Da li ste se u to vreme družili sa strip autorima?
Kad god je bilo prilike za susrete, naravno da sam razmenjivao iskustva i družio se sa strip autorima, iako su u jednom periodu te veze bile pokidane nezavisno o subjektivnim željama i htenjima.
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Raspad Jugoslavije sam prihvatio vrlo teško, jer je u nacionalističkom divljanju poraženo nekoliko velikih, evropskih ideja i danas kada pomislim na brojne prijatelje širom bivše SFRJ osećam se nelagodno, prevareno i osiromašeno. Ljude delim po ljudskim i stručnim kvalitetima. a ne po nacionalnosti, i vidi se i danas da se nijedna od bivših jugo-nacija nije baš nešto posebno usrećila u nacionalnim državicama. Pogotovo se kultura i umetnost ne mogu sabiti u uske i paranoične obore. Kao i sve, i strip i njegovi poklonici i kreatori su teško stradali u tom vremenu bezumlja, pa će oporavak biti i dug i bolan.
Da li ste radili na stripu i tokom devedesetih? Koji stripovi su tada nastali?
Izbijanjem ratova nestalo je zajedničkog tržišta. Srbija je grcala pod sankcijama i strip-scena je bezmalo nestala, tako da stripove nisam radio do 1996. godine. U međuvremenu radim slike, ikone, murale, portrete, dizajniram i izrađujem reklamne panoe i natpise firmi. Tada su pokrenute KI Novosti i ja započinjem sa saradnjom od prvog broja, u vidu humorističko-karikaturalnih stripova i ilustracijama proznih i poetskih tekstova. Uporedo radim ilustracije za knjige, a ubrzo kreću i Mokrinske novine sa kojima sarađujem kao autor strip-gegova i ilustracija i kao tehnički i glavni urednik. Mokrinske su bile izuzetno popularne svugde gde ima Mokrinčana, naročito u inostranstvu, ali su svežinom i iskrenošću rado čitane i u Novom Sadu i Beogradu, pa su u jednom momentu bile proglašene i za najbolje lokalne novine u Srbiji. Ovaj period mog likovnog rada karakteriše ogroman broj humorističkih stripova, ilustracija i ostaloga.
Kako je došlo do povlačenja iz stripa? Čime ste se bavili?
Do prestanka rada na stripu, a maltene i u čitavom likovnom domenu, je došlo kada smo u saobraćajnoj nesreći izgubili sina Jovicu, što je bio najstrašniji gubitak koji smo kao porodica mogli imati. Pokušavao sam i dalje nešto da radim, Mokrinske novine su se ugasile i ja sam počeo da radim za Kikindske seriju stripa Terenci (kasnije objavljivani u Strip Vestima pod nazivom Lokalci). To su humoristički i blago satirični kaiševi o dva građevinska radnika, Mađaru i Srbinu, o njihovim dogodovštinama na poslu i van njega, smeštenim u aktuelni društveni milje. Ali nisam dugo izdržao, nisam imao snage da se skoncentrišem na likovni rad i pao sam u duboku životnu i stvaralačku depresiju.
Koliko danas pratite strip i koje stripove biste izdvojili među onima objavljenim tokom poslednjih desetak godina?
Danas mnogo slabije pratim strip, ali sam ipak u toku. Izdvojio bih Hermana, Ortiza, Prata, Žiroa, Milaca i još mnoge druge.
Koliko pratite domaći strip? Kako biste ocenili stanje u domaćem stripu?
Domaći strip pratim koliko mogu, jer nema ozbiljnijih izdavača. Tek u poslednje vreme se primećuju izvesni napori, više na lokalnom nivou, da se to stanje popravi. Inače Srbija ima i danas mnogo izuzetno kvalitetnih autora, koji na žalost domaćih ljubitelja ili na sreću inostranih, uglavnom rade za strane izdavače.
Koja ideja u stripu vam je ostala neostvarena?
Posle Prvog i Drugog svetskog rata u Banatu je bilo puno krađe konja. Srpski, mađarski i rumunski Romi su, organizovani u razbojničke bande. Krali konje od seljaka i prebacivali ih i prodavali u Rumuniji. Uz dobar scenario, ovo je crtački zahvalna tema za realizaciju vrlo dobrog stripa.
Da li je bilo pokušaja da sarađujete sa stranim izdavačima?
Nije bilo pokušaja saradnje sa stranim izdavačima, jer nije bilo ni prilike. Tamo gde su bili oni, nije bilo mene.
Koliko se u Mokrinu zna o Vašim uspesima u stripu?
Znate, ja sam skroman čovek i ne marim puno za to. Međutim, znaju Mokrinčani itekako i za mene i za moj rad.
Kakav je odnos države prema kulturi?
Ne mogu da generalizujem, ali razumevajući značaj umetnosti i kulture za svako napredno društvo, jasno je da ima prostora za unapređenje i kroz veću podršku masovnoj, ali i elitnoj kulturi. Ima mesta za sve pod kapom nebeskom. Nadam se da će i kultura jednom zauzeti svoje pravo mesto u našem društvu. Ohrabren sam i ličnim primerom. Kikindski Kulturni centar mi je 2015. štampao knjigu Crno na belo, a nadam se da ćemo saradnju nastaviti, jer imam dosta novih stripova koji čekaju objavljivanje. Takođe, 2016. godine u čast velikog hrišćanskog praznika Vaskrsa Mesna zajednica Mokrin mi je objavila knjigu stripa uz promociju propraćenu lepom izložbom. Hvala im svima na tome!
Vaš moto?
Ako za nekoga kažu da je talentovan a ne radi, nije dovoljno talentovan. Pravi talenat tera čoveka da radi.
Spasoje Kulauzov je rođen 1952. godine u Mokrinu, gde i danas živi. Oženjen je Đurđinom i otac dvoje dece. U Mokrinu je završio osnovnu školu, dok je srednju školu završio u Kikindi. Zaposlio se kao slovoslagač u štampariji.Zbog posla se sa porodicom selio u Beograd i Novi Kneževac.
Stripom počinje da se bavi tokom 1970-ih, sarađujući sa Dečjim novinama, za koje objavljuje stripove u Dečjim novinama, Nikad robom i Mini vestu (strip-serijal Gringo). Tokom 1980-ih sarađuje sa Dnevnikom, radeći na strip-serijalu Veliki Blek. Tokom naredne decenije radi brojne kratke stripove za Mokrinske novine i Kikindske, od kojih je posebno zapažen strip Terenci, dok u poslednjih godina objavljuje stripove u različitim strip-revijama. Stripovi su mu sabrani u knjizi Crno na belo objavljenoj 2015. godine.
Dobitnik je 3. nagrade na Vjesnikovom konkursu za strip-crtače 1976. godine, kao i više lokalnih nagrada.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар