U Srcu Dinare su srpske i balkanske planine odabrane kao mesto oko koga se odigravaju događaji; oni su umnogome potaknuti samim osobinama određenog geografskog podneblja, ekosistema, odnosno planinskog masiva.
Same priče, međutim, ne počivaju isključivo na fikciji. U njima se prožimaju realistički i istorijski događaji sa svetom koji obično pripada žanrovskoj literaturi. Pisac ih često kombinuje sa događajima iz poslednjeg rata, i podstaknut dubokim ličnim razočaranjem u čovekovu prirodu i domete, često svoje aktere odvodi u usamljenički život u kome oni sreću nalaze u društvu medveda i zmija, zatim ptica, vukova i drugog životinjskog sveta. Planine (ali i reke) u Srcu Dinare nisu samo gomila stena, niti predeli koji imaju zadatak da razonode turiste; one poseduju određenu svest, i kao i ma koji živi svet mogu da sanjaju, osećaju, ali i da kažnjavaju ljudsko zlo i pohlepu. Dužnost čoveka je da taj svet osluškuje i da se ne pravi većim nego što zaista jeste; jer, ne sanjaš ti planinu, nego sanja ona tebe.
U sistemu koji Mišić gradi ova svest počiva na određenoj mnogostrukosti svetova prirode. Pisac u svojoj fikciji razvija poznatu pretpostavku fizičara da istovremeno može postojati više univerzuma, i on im jednostavno na planini daje mogućnost da se susretnu. U tom susretu, međutim, bića prirode su na strani dobra, dok su zločinci iz poslednjih ratova deo ništavila i kao takvi zauvek treba da ostanu u njemu. Planina je samo naizgled mirna i tiha, ona ima svoje metode da kazni neiskrenost, zločin i svaku vrstu beščašća.
Stiče se utisak da se Mišićeva uverenja razvijaju i na religioznim temeljima, i otuda se u zbirci provlači priznanje srpskim manastirima na dugotrajnom radu i trajanju na zadatku koji su sebi postavili tokom svih ovih nemirnih vekova.
Zbirka je sadržajno na ivici horora i fantastike. Često su (raz)rešenja iznenađujuća, a neka su, poput priče Glad, koja je nastavak nedovršene priče Edgara Alana Poa – „Svetionik“, prava remek-dela žanrovske literature.
Нема коментара:
Постави коментар