Ursula Legvin (1929-2018) bila je američka književnica čije knjige bi se površno mogle svrstati u kategoriju naučne fantastike i epske fantastike, ali bi to bilo preterano pojednostavljivanje njenog ozbiljnog književnog opusa koji daleko prevazilazi granice žanrovske književnosti.
Bila je ćerka spisateljice i antropologa, što se i može osetiti u njenom pisanju u kom se u velikoj meri doticala tema vezanih za kulturnu antropologiju, psihologiju i filozofiju (u „Zemljomorju“ je naročito primetan uticaj taoizma na njenu poetiku). Celog života se borila protiv pežorativnog kvalifikovanja pisaca koji su pisali fantastiku i naučnu fantastiku, i jedan od njenih najznačanijih i najpoznatijih eseja je „Zašto se Amerikanci boje zmajeva?“ (1974). Ipak, njeno delo je ubrzo postiglo uspeh i kod kritičara i kod publike. Dobila je sedam nagrada Hugo, šest Nebula, dvadeset dve nagrade Lokus, biblioteka američkog kongresa 2000. godine ju je proglasila „živom legendom“, a 2014. je primila medalju za najviša dostignuća u američkoj književnosti. Uticala je na mnoge savremene književnike od Salmana Ruždija, preko Dejvida Mičela do Nila Gejmana i Ijana Benksa.
„Čarobnjak Zemljomorja“ je prva knjiga iz njene serije koja je smeštena u izmaštani svet koji čini ogromni arhipelag ostrva, labavo povezanih zajedničkom kulturom. „Čarobnjak Zemljomorja“ uvodi glavnog lika Geda, čarobnjaka sa izuzetnim darom za magiju, ali i sa teškom mladalačkom sujetom. Njegov put inicijacije, slično kao i Tenarin, u kasnijim „Grobnicama Atuana“ predstavljeno je kao kompleksno jungovsko putovanje u dubinu sopstvene psihe. Iako je u pitanju avanturistička književnost, Legvinova težište priče bez greške uvek stavlja na unutrašnje borbe likova i njihovo psihološko sazrevanje.
Prve tri knjige „Zemljomorja“ („Čarobnjak Zemljomorja“, „Grobnice Atuana“, „Najdalja obala“) prate avanture čarobnjaka Geda i Tenar, sveštenice bezimenih mračnih bogova, dok četvrta („Tehanu“) potpuno odstupa od svih kalupa i uobičajenih obrazaca pripovedanja epske fantastike. Ako su prve tri bile više okrenute lirskom, intimnom i spekulativnom od uobičajne proze ovog žanra, četvrta jedva ima doticaja sa žanrovskim epskim pripovedanjem, preobražena u kamernu priču koja prati ulazak u starost dvoje junaka, njihove odnose, preispitivanje onoga što su u životu činili, i sopstvenih identiteta. Poslednje dve knjige nisu prevedene kod nas - peta knjiga je zbirka priča iz Zemljomorja u kojima se Ged ili Tenar tek povremeno pojavljuju ili spominju, a šesta („Drugi vetar“) prati događaje u kojima su glavni likovi već ulaze u osmu deceniju.
Nastasja Pisarev
CITAT
„Džaspere, čiji duh hoćeš da prizovem?“
„Čiji god hoćeš. Nijedan ti se neće odazvati.“ Džasperov glas je malo podrhtavao, možda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo: „Bojiš se?“
Nije, međutim, sačekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera. Sada, kada su napokon stajali na okruglom brdu Rouka, mržnja i bes behu prestali, i umesto njih mu se javi savršena sigurnost. Zašto bi on nekom zavideo? Znao je da je njegova moć, te noći, na tom mračnom, začaranom mestu, veća nego ikada; ispunjavala ga je čitavog sve dok nije stao da drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega, da je poslan, možda, samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto; da nije nikakav protivnik, već prosto oruđe za ispunjenje njegove, Gedove, sudbine. Pod nogama je osećao korenje brda kako se proteže duboko dole, u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u međuprostoru, sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju.
(Odlomak iz „Čarobnjaka Zemljomorja“)
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta dnevnik.rs
Нема коментара:
Постави коментар