U Cvjećarnici u Kući cveća Lazar Džamić traga za odgovorom šta su jugoslovenski čitaoci prepoznali u siromašnim i posve bezrazložno entuzijastičnim zaposlenima disfunkcionalne cvećare u Njujorku koja funkcioniše i kao sasvim nevažan, ali ipak poseban faktor u politici svetskih sila.
Knjiga je i sociološka i umetnička analiza i zabavno podsećanje i pokušaj da se objasni tajna popularnosti i sveopšteg obožavanja stripa na našim prostorima.
Prvo izdanje Cvjećarnica u Kući cveća doživela je 2012. godine. “U međuvremenu, ja sam odlučio da se ise-lim iz Britanije, Britanija je odlučila da se iseli iz Evrope, Srbija je odlučila da se iseli u Evropu, Evropa je odlučila da zaustavi iseljavanja u nju, dok je Amerika odlučila da se iseli iz domena zdravog razuma”, piše u uvodu petog izdanja Lazar Džamić, jedan od vodećih svetskih digitalnih stratega, bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali kompanije Google, autor sedam knjiga različitih žanrova i profesor digitalnog marketinga na Fakultetu za medije i komunikacije, opisuje značaj i potencijal kreativnih industrija.
Koja su Vaša prva sećanja na Alana Forda? Šta Vas je privuklo ovom stripu?
L.DŽ: Nemam specifična sećanja, ali znam da sam AF dobio preko prijatelja u osnovnoj školi. Mislim da mi nije trebalo mnogo da, kao i mnogima, AF postane deo života, konverzacija, izvor zabave i staire na postojeći društveni sistem.
Koje nove likove i priče donosi peto, prošireno izdanje “Cvjećarnice u kući cveća”?
L.DŽ: Novo izdanje ima dva nova poglavlja. Prvo je veliko i detaljno obrađuje priču o takozvanoj “zabranjenoj” epizodi s Titom i Jovankom – u stvari parodijom koju je magazin Mladina objavljivao u osam brojeva 1989. godine. Parodiju je crtao Andrej Flumijani. Nema stvarne zabranjene epizode s Titom, ali me je ta urbana legenda zaista zanimala, pa sam hteo da je razotkrijem. Drugo novo poglavlje je dug intervju sa Slobodanom Šijanom, o tome kako je poetika AFa uticala na prenošenje moderne predstave “Maratonci trče počasni krug” na film. A i o još nekoliko stvari…
Da li je Alan Ford bio, zapravo, politička satira i društveno angažovan strip? Ili smo ga mi tako doživeli?
L.DŽ: Kao što sam rekao i u knjizi, AF je kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema. I kapitalizma i komunizma i svega između što ima ove karakteristike. Sve nas u AFu podseća na prostor u kome živimo: naš politički sistem, ponašanje ljudi na vlasti, čak i u malim sredinama (posebno u malim sredinama…), ružnoća i groteska naših buvljaka i raspadnutih autobusa (u vreme Miloševića), način na koji naše porodice funkcionišu i naš permanentno konfiktni odnos prema svemu: i svetu i nama samima. Takođe, spremnost da poverujemo u sve i da ne verujemo ni u šta.
U Sloveniji je AF svojevremeno čitan kao subverzivna literatura, kao skriveni pokret otpora tadašnjem sistemu. Prevodilac i, po meni, kokreator YU izdanja, Nenad Brixy, jednom je rekao „u svakom broju nađem nekog poznatog!“
Kako objašnjavate da Alan Ford se, koji nije doživeo uspeh nigde izvan Italije, primio upravo u Jugoslaviji: ni socijalističkoj ni kapitalističkoj zemlji, jednoj od nesvrstanih?
L.DŽ: AF je jedan od vrlo retkih primera kako se jedan strani kulturni artefakt “′primi” u novoj stredini i, šta više, postane neodvojivi deo kulturne baštine zemlje primaoca; kulturni ekvivalent voćnog kalemljenja. Istina je da je AF u bivšoj YU postao popularniji i značajniji nego i u rodnoj Italiji, dok je us svim ostalim zemljama gde je prevod pokušan ugašen nakon samo nekoliko izdanja. Nikada, na primer, nije preveden na engleski.
Po meni, postoji nekoliko razloga, koje sam u detalje obradio u knjizi. Prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip rezonovao tako jako. Pored toga, AF je modernizovana verzija „commedia dell′arte“, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Konačno, nekoliko drugih razloga, od društvene satire kao jake umetničke forme nekadašnjih komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku bivše YU, do preovldjujućeg kulta amaterizma u našim društvima. Naravno, detalji i primeri su u samoj knjizi…
Vaša knjiga “Čaj od šljiva” povezuje Englesku i Srbiju. Kada bi trebalo da sastavite jednu savršenu zemlju od Srbije i Velike Britanije, šta biste od svake pojedinačno uzeli?
L.DŽ: Od Britanije: veštinu, čak umetnost, medjuljudske komunikacije i diplomatije, timski rad, strast ka očuvanju istorije – manje kao mita, a više kao materijalne ostavštine – jak nevladin civilni sektor, strast ka pisanju…
Od Srbije: strast prema životu i lagodnijem bivanju, stav da rad treba da služi životu, a ne obrnuto, snalažljivost u uslovima ograničenih resursa i permanentnog haosa, duboke porodične veze, strast prema dobroj, a jeftinoj hrani…
Jednom prilikom ste rekli da ste bili iznenađeni kad ste otkrili da je vaša knjiga „No-copy advertising “ te 2002. bila prva objavljena knjiga iz te oblasti u Srbiji?
L.DŽ: U stvari, u svetu. Da, zanimljivo je da to tada niko nije specifično obratio pažnju na oglase bez (ili sa malo) teksta. Bio sam prijatno iznenađen reakcijom struke, i posebno što je knjiga imala dva izdanja, što za takve knjige tamo nije baš mnogo često.
Koje “Fore i fazone” PR-a i marketinga treba da znamo?
L.DŽ: Najvažniji je da nema dosadnih kompanija, proizvoda, usluga, ideja, ljudi ili bilo čega na šta ljudima pokušavamo da skrenemo pažnju. Ima samo dosadnih načina da se o tome priča. A dosada se pojavljuje kada nema emocija koje su ljudima relevantne, a to uključuje i autentično dobru zabavu. Emocionalizacija, dobra priča, je najvažnija “fora” svake komunikacije, posebno komercijalne.
Zašto je za vas “moderni marketing kao hodanje kroz tornado”?
L.DŽ: Zato što je digitalni prostor doneo gomilu plaformi, kanala, formata i tehnologija – kao i mogućnosti da se pogrešno koriste – i zato što ta lavina noviteta ne prestaje i ne usporava. Naprotiv. Zato je u modernom marketingu teško održavati konzistentnost samo kroz to sočivo individualnih kanala, organizacije se moraju vratiti velikim principima koji važe u svim komunikacionim kanalima, a to je emocija i relevantnost za nameru koju korisnici pokazuju pretražujući internet. Empatija koja reže kroz tornado.
Predajete na Fakultetu za medije i komunikaciju na smeru za digitalne komunikacije. Čemu učite svoje studente?
L.DŽ: Pored modernog marketinga, i tome da će im prvi izazovi, posebno u Srbiji, biti oni etički, ne profesionalni. Da je mogućnost da nanose štetu pojedincima i čitavom društvu velika, i da je ta mogućnost često praćena torbom para. Na njima je da naprave taj izbor individualno, ali bar ne mogu da kažu da nisu znali…
Diplomirali ste prava. Šta je jednog pravnika privuklo u to vreme nepoznatom svetu digitalnog marketinga i PR-a?
L.DŽ: To što mi je u to vreme izgledalo da se sva moja interesovanja susreću u toj, kako mi je tada izgledalo, mističnoj i glamuroznoj disciplini. Psihologija, sociologija, mediji, biznis, kreativnost, razumevanje ljudi i društva, fokus na rezultate umesto beskrajnog razglabanja… sve je imalo svoje direktno i praktično ispoljavanje u marketingu. To je tehnički tačno, ali tada nisam ni znao, niti razmišljao o etici. To je došlo tek kasnije. I zato nisam više u profesiji.
Da li maretinški stručnjaci drugačije posmatraju svoju okolinu i imaju drugačija zapažanja? Koliko umetničke slobode ima u sferi marketinga?
L.DŽ: Marketinški stručnjaci, ako su dobri u tome, imaju oštrija zapažanja. Njihova efikasnost zavisi od toga koliko dobro razumeju društvo, kulturu, trendove, pojedine kategorije u kojima rade, ljudsku prirodu i načine na koji ljudi donose odluke – od biranja partnera i kredita za kuću, do kupovine čokolade ili flaširane vode. Ali, ta oštrina percepcije I razumevanja sa sobom nosi i etičku odgovornost, jer je potencijal za manipulaciju veliki.
Neko je jednom rekao da marketing, posebno oglašavanja, ne bi trebalo da bude “umetnost sponzorisana parama klijenata”. Umetničke slobode ima u onoj meri u kojoj je ideja koja se razmatra relevantna za situaciju u kojoj se primenjuje, kao i od hrabrosti klijenta. To vrlo često fali. Ipak, sva istraživanja ukazuju da bez krwtivnosti nema emocija, a emocije su jedina stvar koja dugoročno korelira sa uspešnim gradjenjem brenda, pod uslovom da je sve ostalo jednako, naravno.
Dugo godina ste radili kao novinar. Kako sada vidite tu profesiju, srpske medije…?
L DŽ: Na žalost, kroz depresivno sočivo. Struka je vrlo nastradala, bilo kroz komercijalnu, bilo kroz političku prinudu. Kod nas se pod novinarstvom podrazumeva samo dnevno-političko novinarstvo, ostalo skoro i da ne postoji na nekom visokom nivou. “Lifestyle” novinarstvo je sada mnogo kvalitetnije na blogovima nego u zvaničnim medijima. Hrana, moda, putovanja, kultura… to je veliki deo novinarstva u razvijenim zemljama, sa pravim novinarskim zvezdama.
Na žalost, ni političko novinarstvo kod nas nije mnogo pismeno ni stručno, sa časnim izuzecima nekoliko nezavisnih elektronskih i štampanih medija, kao i nezavisnih ekipa poput KRIK-a ili BIRN-a, ili BBC-ja na srpskom. O tome da je dobar deo domaćeg medijskog prostora ništa više nego direktna propaganda različitih političkih faktora – i sredstvo reputacionih atentata na protivnike – da i ne govorimo. I povrh svega toga, organizovano stimulisanje tabloidizacije svega, posebno televizije, ne ostavlja mnogo nade u pravac i tonalitet u kome ide naše društvo.
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Jonathan Cole
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta mediasfera.rs
Нема коментара:
Постави коментар