Zovem se Žistis... Doktor Benžamen Žistis. Radim kao lekar pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. U neku ruku kao leteći lekar. Stalni putnik međunarodnih vazduhoplovnih linija...
Ove rečenice pojavile su se prvi put na 37. strani prvog broja Strip zabavnika objavljenog drugog maja 1979. godine. Iste rečenice naći će se u uvodnim kadrovima brojnih narednih epizoda stripa Doktor Žistis francuskih autora Žana Olivijea (Jean Ollivier) i Karla Rafaela Marčela (Rafaele Carlo Marcello). No, kako je sve počelo?
Prema Olivijeovim rečima, sve je počelo u Ženevi 1970. godine. Ovako Olivije opisuje taj događaj:
„Ženeva je začuđujući grad u kome živi više stranaca nego Švajcaraca. Ljudi iz celog sveta – engleski bankari, japanski reporteri, američki turisti, arapski emiri i brojni službenici različitih međunarodnih organizacija. Grad u kom su susreti bilo koje vrste mogući. Prošle sedmice našao sam se licem u lice s jednim tipom kojeg sam poznavao iz vojske. Jedan sjajan momak, izvanredan... Znate tu vrstu: ’Najčudesniji čovek koga ste sreli’... Sve do juče provodio sam svako veče s njim. On je pričao, a ja sam slušao... Taj momak je baš imao život onakav kakav je želeo, u poslu koji je sam izabrao. Nazovimo ga X... Doktor X... Iz SZO...“
Kad se ovim rečima Olivije obratio svojim kolegama iz Pif gadžeta (Pif Gadget), nastao je tajac. Samo je Rože Lekiro (Roger Lecureux) prokomentarisao da bi to bilo dobro ime za policijski strip – Doktor X iz SZO. Olivije dalje opisuje:
„Lekar SZO (Svetske zdravstvene organizacije) je stručnjak koji se energično bori protiv kolere, trahoma, malarije i drugih bolesti koje besne širom sveta. Neka vrsta lutajućeg lekara, ako vam je tako draže... To nije posao za decu... Treba biti zdrav i imati jako srce... ’Iksu’ to ne nedostaje. Pa onda trening, sport... Crni pojas u džudou... Jedan primer: sećate li se velike poplave u Burmi pre tri godine? Kolera je zapretila regiji na granici sa Kuala Lumpurom. Moj doca je padobranom skočio u džunglu, noseći 40 kilogama medicinskog materijala na leđima, primio je deset kontejnera vakcina i organizovao je kampanju. Selo za selom. Močvare, tigrovi, itd... Sve je išlo dobro dok ga nisu zarobilo bratstvo vračeva, koji su se spremali da ga osude na smrt. Tad na scenu stupa njegov crnu pojas... Sam protiv šestorice ili sedmorice... Polovinu njih će nokautirati i pobeći, praćen kišom kopalja...“
Nema kraja Olivijeovom pripovedanju, nema kraja oduševljenju njegovih kolega iz redakcije, a Lekiro zakjučuje da imaju pravog junaka! Ostalo je samo da mu daju ime. Palo je nekoliko predloga – Leteći Doktor, Dr Džet, Nebojša, Dr Raš, ili da ostane Dr X... Pola dana su momci iz redakcije razbijali glave tražeći pravo ime za novog junaka, ali avaj! Potištene i obeshrabrene dočekalo ih je veče. Jedan od njih je zaključio kako zaista nema pravde... To je to! Prvo je uskliknuo jedan od njegovih kolega, pa drugi, pa treći... Doktor Pravda (Dr Justice)! Doktor Benžamen Žistis!
Ostalo je još da se pronađe crtač. Neko ko će biti precizan do detalja i biti maštovit, ko poznaje svih pet kontinenata i ko zna da postavi boing 747 na nebo, a landrover u džunglu, da nacrta most u San Francisku, japansku pagodu, urođenika sa Nove Gvineje, javu 360 i ko se razume u džudo... Ali, pre svega, njegova olovka je morala da ulije život dr Žistisu. Olivije je predložio Marčela i njegov predlog je odmah bio prihvaćen. (Posle će se utvrditi da je i Kristijan Gati (Christian Gaty), crtač tada popularnog stripa Fanfan Lala, a kasnije i Crvenobradog uradio probne table). A kako treba da izgleda dr Žistis, zapitali su se momci iz Pif gadžeta. Na to je Olivije izvadio fotografiju svog prijatelja doktora. Svima je bilo jasno da je momak ličio na Alena Delona...
Dve nedelje bile su potrebne Marčelu da razvije lik dr Žistisa. Ljudi iz redakcije zvali su ga svaki dan, nestrpljivo proveravajući kako napreduje. Marčelo se žalio da niti jede, niti spava, da želi da se ubije, toliko se mučio pokušavajući da stvori odgovarajući lik. „Moram da pronađem stil, moram...“, očajan je bio Marčelo. Na kraju, Marčelo je potrošio na desetine listova papira, pola litra kineskog tuša, petnaest četkica, četrnaest pakovanja aspirina, izgubio je tri kilograma, ali nastao je lik dr Žistisa, onakav kakvog ga poznajemo.
Prva epizoda stripa pojavila se iste, 1970. godine, 15. juna, u 69. broju Pif gadžeta i bila je praćena prigodnim uvodnikom urednika. Tokom narednih dvadeset godina sledi 155 epizoda od po osam do 40 strana. Sve do 1982. godine strip izlazi redovno, u proseku jedan do dve epizode mesečno, da bi se onda izlaženje proredilo, pa su tako 1982. godine objavljene svega dve epizode, naredne godine nijedna, a 1984. godine opet dve. Sve do 1990. godine godišnje izlazi dve do šest novih epizoda, nakon čega sledi pauza tokom 1991. i 1992. kada se nije pojavila niti jedna epizoda. U 1993. godini objavljena je (reprizirana) poslednja, trodelna epizoda, Bela smrt. Poslednji nastavak pojavio se u 1235. broju Pif gadžeta od 12. marta 1993. godine, nakon čega se i sam časopis ugasio. Epizode su prvo bile crno-bele (prvih 79. epizoda), a zatim su bile u boji. I broj strana epizoda se menjao – u početku je iznosio uglavnom iznosio 20, da bi se kasnije postepeno smenjivao na 18 i 12 i, konačno, 10, uz česta odstupanja.
Pif gadžet je obnovljen u julu 2004. godine i odmah je doneo nove nastavke Dr Žistisa. Radilo se o dve epizode nastale prema Olivijeovim predlošcima koje je finalizirao Fransoa Korteđani (Francois Corteggiani), a nacrtao ih je Emanuele Barison. I treća epizoda ovog tima bila je spremna za objavljivanje, ali zbog izostanka sporazuma sa nosiocima Marčelovih prava, do toga nikad nije došlo.
Usled velike popularnosti koju je strip doživeo odmah po objavljivanju u Pif gadžetu, tri godine kasnije pokrenuta je i posebna edicija Doktor Žistis, u kojoj je, tokom četiri godine, objavljeno 22 broja. Epizode Dr Žistisa takođe se objavljuju i u albumima, pa od 1973. do 1988. godine izlazi osam albuma kod različitih izdavača – Ašet (Hachette), Kanguru (Kangourou), G.P. Ruž i Or (G. P. Rouge et Or) i Mesidor Lafarandol (Messidor – La farandole), da bi Solej (La Soleil) 1994. godine objavio i tri integrala. Dvanaest godina kasnije Tot (Thot) objavljuje još jedan integral početnih epizoda.
Doktor Žistis nije bio popularan samo u Francuskoj. U Nemačkoj je izlazio pod imenom Dr Džon Patrik u magazinu Besi (Bessy), u Danskoj u lokalnoj verziji časopisa Pif, isto tako i u Španiji, ali pod imenom Dr Just, u Grčkoj u časopisu Dikajos (Pravda), na holandskom je strip izlazio u obliku albuma, a u Italiji u časopisu Supergulp. Treba istaći i popularnost strip u tzv. istočnom bloku: u Čehoslovačkoj je izlazio u okviru časopisa Pif, a u Mađarskoj u Kockašu (Kockás) i u Pajtaš-lapčoladu (Pajtás-lapcsolád). Spomenimo i igrani film iz 1975. godine u režiji Kristijan-Žaka (Christian-Jaque) sa Džonom Filipom Louom (John Phillip Law) u glavnoj ulozi.
U Jugoslaviji je Doktor Žistis izlazio najviše u Strip zabavniku – 58 epizoda i u Novom strip zabavniku – 37 epizoda. Četiri epizode su objavljene kao dodatak Martiju Misteriji u istoimenoj ediciji, tri epizode u Strip zabavnik almanahu i jedna u Strip zabavniku – nova serija. U prvih nekoliko desetina brojeva Strip zabavnika strip je činio okosnicu ove revije, zajedno sa Rahanom, da bi kasnije izlazio neredovno, ali ipak se zadržavajući do kraja postojanja ove edicije i njenog naslednika – Strip zabavnika. O popularnosti stripa svedoči i veliki broj klubova ljubitelja stripa širom Jugoslavije koji su nosili ime Doktor Žistis, kao i pisma čitalaca, koja su listom izražavala naklonost ka ovom junaku. Dnevnik je štampao i poster sa likom doktora Žistisa.
Osvrnimo se ukratko i na autore. Žan Olivije je rođen kao Iv Olivije (Yves Ollivier) 14. avgusta 1925. godine u bretonskom gradu Pampolu. Novinarsku karijeru je počeo u listu Avangarda (Avant-garde), koji je bio povezan sa pokretom francuske komunističke omladine. Ti je sreo Renea Moroa (René Moreu), koji ga je povezao sa Vajanom (Vaillant), u koji Olivije prelazi 1947. godine. Tu prvo piše scenario za strip Vuk Iv (Yves Le Loup) koga crta Rene Bastar (Bastard), a kasnije i Eduardo Koeljo (Coelho). Sa Koeljom će kasnije raditi i na brojnim drugim serijalima – Viking Ragnar, Vango, Erik Crveni, Lasica, Ajak i drugi. Prvo sa Lisjenom Nortijeom (Lucien Nortier), a zatim i sa Polom Gijonom (Paul Gillon) stvara lik Kapetana Kormorana. Sa Gatijem stvara Robina iz Šume (sa Čarlijem Kiferom – Charlie Kiefer, kasnije sa Koeljom), Kogana (prvo sa Marčelom), Blekstara i Gusara Crvenobradog, sa sa Hozeom de Hueskarom (José de Huéscar) Detektive na biciklu i Ivena. Sa Rožeom Ševalijeom (Roger Chevallier, pseudonim Kline) radi Crnog Vuka. Sarađuje još i sa Pjerom Leguenom (Pierre Le Guen) i Žeraldom Fortonom (Gerald Forton) na stripu Žak Fleš, sa Anre Žoaom (Andre Joy), Juanom B. Migel Munjozom (Juan B. Miguel Muñoz) i Klodom Anrijem Žijarom (Claude-Henri Juillard) na Malom Žoku i sa Žakom Surioom (Jacquest Souriau) na Žanu i Žaneti. I to nije sve – Olivije sarađuje i sa Encom Kiomentijem (Enzo Chiomenti) na Marku Polu, sa Bastarom i Santo Damikom (D’Amico) stvara Persevala, a treba istaći i saradnju sa Albertom Salinasom i Serđom Tarkviniom (Sergio Tarquinio), Žozefom Garsijom (Joseph Garcia), Robertom Disom, Šereom (Andre Cheret), Žan-Ivom Mitonom (Jean-Yvies Mitton), Pjerom Dipuijem (Pierre Dipuis)... Objavio je i brojne romane, među kojima su neki osvojili vredne nagrade. Umro je 30. decembra 2005. godine.
Rafaele Karlo Marčelo je rođen 16. novembera 1929. godine u italijanskom gradu Ventimilja, a stripom je počeo da se bavi kad mu je bilo 19 godina, nakon što je napustio školu i doselio se u Pariz. Radio je za razne izdavače i časopise, dok se nije pridružio Pif gadžetu 1970. godine. Sa Viktorom Morom (Victor Mora) radio je na Taranisu i stripu Prijatejski vaš, a sa Lekiroom na stripu Vatreni rat. Sa Rajmonom Marikom (Raymond Maric) stvara Svemirskog Patroldžiju i Kristal, a sa Olivijeom još i Taraoa. Našim čitaocima poznat je i serijal na kojem je Marčelo radio sa Luiđijem Grekijem (Luigi Grecchi) Napoznati jahač. Sa istim scenaristom stvara i strip Princ Fantom. U svoj rodni grad vraća se 1991. godine i počinje da sarađuje sa izdavačem Serđo Boneli na stripovima Teks i Zagor. Umire 23. decembra 2007.
Iako njihovog Dr Žistisa nismo imali priliku da čitamo u Strip zabavniku, spomenimo i Korteđanija i Barisona. Korteđani je rođen u Nici 21. septembra 1953. godine. Sa 20 godina dolalzi u Pariz i kratko vreme radi kao crtač, da bi se onda prvenstveno posvetio scenariju. Njegova bibliografija je ogromna, pa ćemo spomenuti samo nama najpoznatije Bluberijevu mladost (sa Kolinom Vilsonom – Colin Wilson), Vremenske putnike (sa Buržeonom – Francois Bourgeon) i Kapetana Rodžersa (sa Kavacanom – Giorgio Cavazzano). Bio je urednik obnovljenog Pif gadžeta (2004-2008). Kasnije se seli na jug Francuske, pridružuje se Melanšonovom Levom frontu i čak biva osuđen zbog karikature jednog od lokalnih aktera Le Penovog Nacionalnog fronta. Interesantno je i da je naš Zdravko Zupan radio neke Diznijeve stripove po Korteđanijevim scenarijima.
Emanuele Barison je rođen u italijanskom Pordenoneu 12. marta 1963. godine. Sa stripom počinje da se bavi već sa 19 godina, prvo u magazinu Fantazi, a zatim i u Topolinu, uglavnom radeći na Diznijevim stripovima. Zatim počinje da radi za francuske izdavače, uglavnom po Korteđanijevim scenarijima, pa tako nastaju Jakuza, Tišina i krv i Tatjana K. U Italiji radi na Dijaboliku.
A ko je, zapravo, doktor Žistis? O tome saznajemo postepeno, iz epizode u epizodu. Olivije gradi ličnost na dva plana – spoljašnjem i unutrašnjem. Na ovom prvom saznajemo odmah na početku da je Žistis mladi doktor koji radi za Svetsku zdravstvenu organizaciju, kao „leteći doktor“, koji uživa puno poverenje svog šefa ser Džona Čataveja, lidera SZO. On je Čatavejev čovek od najvećeg poverenja, koji biva upućen tamo gde treba hitno reagovati i sprečiti ili suzbiti neku epidemiju, ili se uhvatiti u koštac sa delikatnim političkim problemima. Ponekad Žistis pomaže lokalnim zdravstvenim vlastima u odgovoru na neka hronična zdravstvena pitanja. Na ovaj način Olivije ima sjajan „izgovor“ za Žistisova stalna putovanja, smeštanje njegovih avantura na različita geografska odredišta i u najrazličitije kulture. Kako je i sam jednom prilikom izjavio, Olivije je želeo da naglasi kontrast između sveta današnjice i sveta prošlosti, sveta brzih i komfornih aviona, klimatizovanih hotela i ultrasavršenih laboratorija na jednoj strani i sveta civilizacija koje žive u bedi,izolovanih prostorom i vremenom – to je svet dece izgubljene širom planete Zemlje. Olivije pronalazi još dva razloga za Žistisova putovanja – međunarodne konferencije, na kojima je Žistis predavač po pozivu, kao i susrete Svetske džudo federacije i međunarodne turnire, gde se Žistis pojavljuje kao sudija.
Tokom kasnijih epizoda saznajemo da je Žistisov otac bio inženjer koji je proveo 10 godina u Japanu. U to vreme Ben je bio dečak i učenik učitelja Hijamurija (od svoje 14. do 18. godine), od kojeg je naučio ne samo borilačke veštine, već i životnu filozofiju koju je usvojio i na kojoj će počivati njegovi moralni principi. „Hrabrost je raditi ono što je dobro (ispravno)“ je Hijamurijeva poruka koje se Žistis često priseća.
U jednoj epizodi upoznajemo Benovog kolegu sa fakulteta i saznajemo da je Žistis lekar ne više od pet godina – nešto što je danas nezamislivo u međunarodnom zdravstvenom sistemu, da se mladim lekarima ukazuje takvo poverenje, posebno ne u SZO, koja je postala organizacija tehničkih ekperata sa „malo kose i velikim stomacima“. Tek na kraju serijala saznajemo da Žistis živi u Briselu (mada, naravno, nikad nije kod kuće) i da ima 30 godina, što bi značilo da je zaista svoje avanture počeo veoma mlad, jer serijal teče u realnom vremenu, onako kako nastaju i epizode. Možemo da pretpostavimo da je Olivije završio rad na serijalu dosta ranije pre nego što su epizode bile objavljene, pa odatle i taj nesklad u Žistisovim godinama (jer je teško poverovati da je bio lekar već sa 20 godina).
Ponekad suptilno, ponekad otvoreno, ali nikad napadno, Olivije razvija još jedan element Žistisove ličnosti. Kroz epizode i avanture doktor sve više postaje svestan nepravdi, svedoči im kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju, sve češće pravda na kraju ne pobeđuje, već Žistisu samo preostaje gorčina sa kojom mora da prihvati da je protiv svih tih moćnika, kriminalaca, političara i bogataša nemoćan. Na hiljade dece ostaće da živi na ulici, starosedelačko stanovništvo bivaće brutalno uništeno ili raseljeno, lekari će biti ubijani ako se suprotstave moćnicima... Sve ovo skoro od samog početka nagoveštava samo jedan mogući ishod Žistisove karijere.
Iako čak u jednom momentu saznajemo da Žistis ne radi za SZO već za „Međunarodnu zdravstvenu organizaciju“, ipak se kasnije opet pojavljuje kao lekar SZO. I tako sve do epizode Pravda (Žistis) se laća oružja (kod nas prevedena kao Osuđen na smrt). Jedan od Žistisovih principa je bio da nikad, ni pod kakvim okolnostima, ne koristi vatreno oružje. I tako u sto pedesetak avantura. A onda, jednom prilikom u Salvadoru, gde besni građanski tat, kako bi spasao jednog dečaka sigurne smrti, Žistis ranjava jednog oficira. Biva osuđen na smrt, ali uspeva da pobegne i pridruži se revolucionarima. Posledice su neizbežne – biva izbačen iz SZO. Kao i uvek u sličnim situacijama, Žistis odlazi na planinu Fudžijama, koja je neka vrsta njegovog duhovnog uporišta, stiče pojas osmog dana (na početku serijala imao je pojas petog dana) i odlučuje da otputuje u nepoznato (ovo je ujedno i hronološki poslednja epizoda objavljena kod nas). Žistisove avanture će se nastaviti, proređene, i narednih godina, ali sada ćemo Žistisa sretati u različitim ulogama – kao lekara francuskog olimpijskog tima u Los Anđelesu 1984. godine ili kao učesnika relija Pariz-Alžir-Dakar. I onaj čuveni Žistisov uvod glasiće drugačije: „Zovem se Žistis. Doktor Benžamen Žistis. Lekar Sveta i građanin planete Zemlje...“.
Evo primera nekih Žistisovih impresija dok je svedočio brojnim nepravdama: „Disao je vazduh slobode; treba da što pre napusti ovu zemlju“... „Žistis nije mogao odvojiti pogled od tih šumških ljudi“... „I svi ti ljudi koji nisu hteli da shvate, koji nisu mogli da shvate.. Svi ti ljudi koji su se zabavljali...“.
A u međuvremenu, od vremena kad je Žistis bio naivni mladi doktor, dok nije postao pun gneva i odlučio da pobegne od svih, nižu se avanture. Začudo, najviše ih je, skoro trećina, u svega šest zemalja – Francuska (10), SAD i Brazil (po 8), Japan i Kolumbija (po 7), Italija (6)... ukupno skoro 80 zemalja i teritorija, uključujući i Grenland i Laponiju. Jasno je da su neke zemlje Olivijeu bile zanimljive nesrazmerno svojoj veličini – tako se Žistis više puta vraća u Nikaragvu, Etiopiju, Šri Lanku, Filipine, Tursku, Tajland, Egipat, Peru, Boliviju... Koncept većine epizoda je sličan – priča se kreće između nekog zdravstvenog problema i nekog društvenog problema, koji ili su međusobno povezani, ili Žistis slučajno svedoči ovom drugom rešavajući neki zdravstveni problem.
Zdravstveni problemi sa kojim se na terenu suočova Žistis mogu se podeliti na zarazne bolesti i metode njihove prevencije (vakcinacija, variola, kolera, trahom, pegavi tifus, trovanje zagađenom vodom, tuberkuloza, bilharioza, žuta groznica, meningitis, malarija, grip, guba), elementarne nepogode i njihove posledice (suša, glad, zemljotres, ciklon) ili hronični problemi (pothranjenost, zagađenje vazduha, ratni konflikti). Zadivljujuće je sa koliko pažnje i preciznosti i Olivije i Marčelo pristupaju ovom aspektu priče, koji ipak čini samo pozadinu – bolnice, bolničke postelje i medicinska oprema, vakcine, infuzije, nega ranjenika, pregled bolesnika, transfuzije krvi... Ako imamo u vidu činjenicu da je tokom rada na Žistisu Marčelo morao da crta i po četiri strane stripa dnevno, moramo ceniti uloženi trud i izvanredan rezultat.
Oni drugi, socijalni problemi, sa kojima se susreće Žistis, takođe su raznovrsni: pljačke, krijumčarenja, otmice, gusarenje, droga, sujeverje, trgovina robljem, izrabljivanje (najčešće starosedelačkog stanovništva od strane lokalnih moćnika ili međunarodnih kompanija), gusarenje, industrijska špijunaža, deca ulice, pohlepa... Ipak, neke teme su prilično česte, tako da se puno puta susrećemo sa otmicama, u više puta svedočimo švercu ili krađi lekova, upoznajemo sujeverje širom planete... I dok u prvim epizodama, onim dužim,od po 20 stranica, ove priče su sveže i nove, u kasnijoj fazi one prilično liče na ponavljanja, sad „spakovana“ na duplo manji broj stranica, čime i njihov kvalitet prilično bledi od predvidljivosti.
Kakogod, menjanje lokacije gde se priča dešava, uvođenje epizodnih ličnosti i problemi koje Žistis mora da reši bez upotrebe oružja i često suprotno željama vlasti, čine sjajnu podlogu na kojoj se razvija Marčelov crtež. Nema sumnje da je upravo u Doktoru Žistisu on doveden do vrhunca – ne samo da su, pored Žistisa, i sporedni likovi vešto iznijansirani, Marčelo je još i majstor perspektive i režiranja kadra tako da se dočara dubina prostora. Činjenicu da je njegov junak majstor borilačkih veština, Marčelo vešto koristi da pokaže svoje umeće u prikazivanju borbi između Žistisa i njegovih protivnika.
Nešto je manje uspeliji pokušaj Olivijea da uvede Žistisove stalne pratioce – prvo je to Mico Takuri, Žistisova asistentkinja i takođe majstor borilačkih veština, a kasnije i novinar glasila SZO Asklepios i bivši bokser – Olivijeov zemjak Morvan Tigdial le Bosonek – Bobos. U većini epizoda u kojima su se pojavljivali oni nisu uspeli da prerastu u nešto više od suvišnih Žistisovih pratilaca, mnogo manje interesantnih od raznih malih sporednih, kako pozitivnih, tako i negativnih, „uloga“.
No, zato su Žistisovi flešbekovi, do kojih uglavnom dolazi u kritičnim momentima, tokom kojih se Žistis priseća lekcija učitelja Hijamurija, u početku veoma upečatljivi i predstavljaju predigru za kulminaciju. Nažalost, kako serijal napreduje, i u ovim reminiscencijama dolazi do zamornog ponavljanja, a osveženje čine pojedine epizode tokom kojih se Žistis vraća u Japan, najčešće povodom godišnjice učiteljeve smrti ili da bi polagao ispit za viši rang pojasa.
Tokom diskisije vođene na Univerzitetu Kembridž na konferenciji posvećenoj epidemijama u stripu, crtanom filmu, karikaturi i grafičkim romanima (februar 2018. godine), gde je i strip o doktoru Žistisu bio jedan od glavnih tema, mogla su se čuti i takva mišljenja da je Dr Žistis pre svega strip komunističke propagande, koji u svom nerealnom ideaizmu neštedimice kritikuje kapilatističko društvo zasnovano na slobodnom tržištu i konkurenciji u bilo kom smislu, a da istovremeno ćuti o nepravdama u tzv. istočnom bloku. Zanimljivo je zapaziti da zaista niti jedna od brojnih epizoda stripa nije odvela Žistisa iza gvozdene zavese, na Kubu, u Vijetnam, Kinu, neku od socijalističkih afričkih zemalja. Jasno je i Olivijeovo političko opredeljenje (kao u ostalom i redakcije Pif gadžeta), ali bi se u ovom kontekstu Doktor Žistis pre mogao posmatrati kao pandan neobjektivnim američkim superherojskim stripovima. U suštini, radi se o jednom utopijskom stripu, kakav je uostalom i komunizam bio ideologija. Da, u tom smislu postoji sličnost. Ako se, po mišljenju spomenutih kritičara, idealizam o ravnopravnosti ljudi širom sveta mora izjednačiti sa komunizmom, onda se možemo složiti sa njihovom kritikom. I možda i u ovoj diskusiji možemo naslutiti i neke od razloga zašto se Olivije početkomosamdesetih prilično ohladio od svog najpoznatijeg junaka i, čak se odlučio na zaokret u samom serijalu, kakve retko viđamo u dužim serijalima (možemo, recimo, navesti strip Dečak sa Divljeg Zapada Nolite, Binjotija i Tičija – Guido Nolitta, Franco Bignoti, Giovanni Ticchi). Naime, prva decenija strip o Žistisu – ona najbolja faza, poklopila se sa opadanjem značaja Komunističke partije Francuske, dobrim delom i usled kohabitacije sa Miteranovom Socijalističkom partijom, kojoj je KPF bio manjinski partner u vladi. Nemoć KPF početkom 1980-ih postao je očigledan i partija razočarano napušta vladu 1984. godine. U međuvremenu, francuski intelektualci levičari prestaće da sa idolizovanjem posmatraju Sovjetski Savez i okrenuće se nekim drugim temama, uglavnom ostajući impotentni u svojoj salonskoj veličini. Levica će tokom osamdesetih godina XX veka doživeti svoju globalnu krizu iz koje se sve do danas neće izvući. Pobedili su oni drugi, korumpirani političari i policajci, multinacionalne kompanije, novopečeni bogataši, dakle svi oni protiv kojih se Žistis borio i čijoj propagandi Žistisovi kritičari nisu imali ništa da zamere.
Paralelno teče i jedan drugi proces. Sedamdesete godine bile su „godine slavne“ Svetske zdravstvene organizacije. Ona je uspela da se nametne kao globalni lider u oblasti zdravlja, da stekne poverenje i vlada i stanovništva širom (nerazvijenog) sveta i da postigne neka istorijska dostignuća. Tokom te decenije iskorenjena je prva zarazna bolest – variola, uspešno je implementiran tzv. prošireni program imunizacije koji je uključivao obaveznu vakcinaciju protiv više bolesti, usvojena je lista neophodnih lekova, kao i program Zdravlje za sve, koji će imati za cilj da se svakom stanovniku planete pruži pravo na zdravlje. Tokom narednih godina uspešno su započeti programi borbe protiv onhocerkijaze, HIV infekcije i tuberkuloze. Nažalost, i jedan ambiciozni projekat se pokazao neuspešnim – eradikacija malarije. Tokom tog perioda (1973-1988) na čalu SZO bio je danski lekar Halfdan T. Maler (Mahler), dobrim delom zaslužan za ugled i uspeh SZO. Posle njega na čelo SZO (ali i drugim međunarodnih organizacija) dolaze uglavnom podobni i „socijalno inteligentni“ funkcioneri, u suštini bledi i po taktici pasivni. Sledile su godine kada su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, a zatim i privatne fondacije (npr. Melinda i Bil Gejts) preuzeli vodeću ulogu u brojnim oblastima, uključujući i zdravstvo. Paralelno s tim, javljaju se brojne humanitarne nevladine organizacije, koje deluju mimo SZO, ali koje su opet pod finansijskom kontrolom svojih donora – bilo vlada ili tzv. filantropa. Jedna od najpoznatijih je organizacija Lekari bez granica, koju je, između ostalih, 1971. godine osnovao i lekar Vladan Radoman, po rođenju Novosađanin, kasnije i poznati francuski pisac. Iz ove organizacije se 1980. godine izvdvojila nova organizacija Doktori sveta, na čelu sa Bernarom Kušnerom (Bernard Kouchner), dakle organizacija kojoj je i dr Žistis pristupio nakon što je napustio SZO, a koja je nastala iz neslaganja sa matičnom organizacijom da humanirarni radnici nikad ne treba da se mešaju u konflikt, već da uvek moraju da sačuvaju svoju neutralnost. U decenijama koje su sledile broj sličnih organizacija brojao se u hiljadama. A Žistis će se predstavljati samo kao doktor Žistis, leteći doktor.
Vreme nastanka stripa Doktor Žistis bilo je i vreme enormne popularnosti filmova i serija zasnovanih na borilačkim veštinama. Najpoznatiji su filmovi sa Brusom Lijem, nastali u periodu 1971-1973, kao i serija Kung-fu sa Dejvidom Karadinom u glavnoj ulozi. Nesumnjivo je da je popularnost ovog žanra doprineo i popularnosti Dr Žistisa, ali na njegov nastanak nije uticao, jer sam strip je nastao ranije. Možemo pretpostaviti da su uticaji došli iz tada sve popularnijih tajvanskih i hongkonških filmova, ili se radilo o jednom nezavisnom opredeljenju autora da svom junaku koji se gnuša oružja dodaju neku od veština koja bi ga spasavala iz bezizlaznih situacija, a koja bi opet bila realna, nasuprot američkim superjunacima. Interesantno je povezivanje borilačkih veština sa Japanom. Džudo je, inače, relativno mlad sport, koji se izdvojio iz džiju-džicua krajem 19. veka, a tek 1964. godine je postao i olimpijski sport. Zli jezici bi ovo Olivijeovo opredeljenje za džudo i Japan objašnjavali potrebom da se ne promoviše neki od delova kineske teritorije van njene jurisdikcije, a mi, pak, verujemo, da je jedan razlog leži u činjenici što se džudo smatrao sportom koji omogućava slabijim protivnicima da pobede jače, a i Japan je bila dobra podloga za uvođenje mističnog u stripu.
Zanimljiva je bila i feministička kritika koja je izneta na račun Dr Žistisa tokom spomenute konferencije, koja je uglavnom okupila britanske urednike stripa, autore, istraživače. Ta kratika je smatrala da je pravi superheroj (što je u neku ruku i dr Žistis) danas teško zamisliv bez svoje partnerke. I zaista, u Žistisovom životu nije bilo mesta za romantiku. Sem Mico, žene, koje su inače česti sporedni likovi u stripu, su uglavnom stjuardese sa kojima Žistis nevino ašikuje tokom prekookenanskih letova (pa sa nekima i provodi veče u disku, ali ništa više od toga), ili još češće partnerke njegovih prijatelja, pred kojima Žistis demonstrira svoje lepe manire. Izuzetak čini romantična avantura u epizodi Sletanje na Nasau. Prilično neobično za jednog stripskog Alena Delona! No, dvadeset, kasnije deset stranica svakako nije bilo dovoljno da u njih stane još i nešto redovne romantike. A i česti smo svedoci da u dugotrajnim serijalima obavezne pratilje glavnih junaka uglavnom postaju smetala, sa kojima autori ne znaju šta će. Sa druge strane, humanitarni radnici često se suočavaju sa sličnim problemom – stalna putovanja i dugotrajna odsustva onemogućavaju stvaranje stabilnih veza. Za one druge vrste veza Dr Žistis je ipak bio prilično visokomoralan strip.
Spomenimo još jedno Žistisovo moćno oružje – krik kiai, koji je imao ulogu deus ex machina – kada ne postoji izlaz, Žistis se posluži krikom koji parališe protivnika. Šteta što takvih oružja nema u stvarnom životu! Bojim se da bi autor ovih redova samo išao po svetu i kričao KIAIIIII!!!!!
Iako možemo da smatramo da smo imali sreću što smo u Strip zabavniku sa „samo“ devet godina zakašnjenja čitali Dr Žistisa, ipak je utisak kvarila neobjašnjiva činjenica da su epizode najčešće objavljivanje bez ikakvog reda. Tako nakon prve četiri epizode objavljene u prva četiri broja Strip zabavnika, u petom broju sledi 14. epizoda, dok će peta epizoda biti objavljena nakon 22. epizode, i tako redom. Mnoge epizode su preskakane i nikada nisu objavljene. Najindikativniji primer je i činjenica da je završna epizoda, u kojoj Žistis napušta SZO i kreće da luta u svetu, objavljena u 32. broju Novog strip zabavnika, a nakon nje je u istoj ediciji objavljeno preko dvadeset epizoda koje hronološki dolaze ranije. Sve ovo je sigurno doprinelo konfuziji kod čitalaca i padu popularnosti ovog junaka.
Čini se da je Doktor Žistis ostao jedan od najviše (nepravedno) potcenjenih stripova. Zanimljiva bi bila hipotetička situacija da li bi situacija bila drugačija da je strip izlazio u Stripoteci, koja je imala kultni status, a ne u pomalo ozloglašenom Strip zabavniku. Činjenica je da je kvalitet stripa opadao vremenom, ali to je i prilično uobičajena pojava u dugotrajnim serijalima. No, neke od elemenata ovog stripa možemo pronaći i u drugim stripovima. Tako strip Marti Misterija sadrži sličnu „istočnu mistiku“, a verovatno najpopularniji strip u Jugoslaviji Kobra Svezotara Obradovića i Branislave Kerca je uspela varijanta jugoslovenskog doktora Žistisa – džudo je zamenjen karateom, Kobra nije lekar, već kaskader, ali sve ostalo je tu. S tim što je Kobra ipak jedna „modernija“ verzija – nije tu više ostalo puno idealizma, kao što ga, uostalom, nije ostalo ni u stvarnom životu.
Na kraju, vratimo se na spomenutu diskusiju o propagandnoj ulozi stripa. Nije li upravo odsustvo idealizma i visokomoralnih principa junaka stripa, čemu svedočimo bezmalo u svakom popularnom stripu poslednjih godina, takođe jedna vrsta propagande? Nisu li današnji junaci, ma kakvi da su, ipak pripadnici establišmenta, ili njegove suprotnosti (čime, pak, postaju pripadnici antiestablišmenta, koji teži da jednog dana i sam postane novi establišment, itd.) i da nema više mesta za one koji ne pripadaju nigde, koji i dalje veruju u neke ideale... Nekad su,barem u stripu, takvi ideali, takve iluzije, bili mogući. A danas?
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар