Profesionalnu karijeru Frenk Robins započeo je sa 15 godina kada ga je uposlio muralista Edvard Trambul. Trambul je te 1932. godine ukrašavao Krajslerovu zgradu u Njujorku, arkade Centralne stanice i Radio siti mjuzik hol i bila mu je potrebna pomoć. Robins je pričao da je, srećući se s njim, imao veliku tremu:
„Kada sam mu doneo svoje radove, bio sam siguran da će me odbiti. Ali on je bio oduševljen i odmah me je upoznao sa arhitektama kojima se moj rad veoma dopao. Bili su toliko oduševljeni da je umetnički direktor posumnjao u to da su ti radovi stvarno moji. Pozvao me je da dođem kod njega kući i naslikam njegov portret na licu mesta, čak mi je ponudio da mi ga plati 25 dolara.
Uskoro sam počeo da slikam portrete svih zaposlenih za 5 dolara po komadu, a čak sam i dobio svoju kancelariju i studio, sto sa tablom za crtanje i platu od 20 dolara nedeljno. Počeo sam da nabacujem neke svoje zamisli kada su murali bili u pitanju, a upisao sam se i na Državnu dizajnersku akademiju gde sam pohađao časove 5 dana nedeljno.”
Skorči Smit
Frank Robins rođen je 9. septembra 1917. godine u Bostonu, u SAD. Roditelji su mu se razveli veoma rano, pripao je majci koja je bila zaposlena, te je tokom odrastanja najveći deo vremena proveo prepušten samom sebi. Veoma rano je pokazao nadarenost za crtanje, te ga je majka sa sedam godina upisala na kurs. Dve godine kasnije Robins je dobio mesto u školi crtanja u Bostonskom muzeju koji će mu postati drugi dom.
Frank je bio povučeno i pomalo neobično dete koje je izbegavalo društvo vršnjaka. Kao petogodišnjak imao je težak prelom ruke koji nije najbolje srastao, te mu je majka zabranjivala da se bavi fizičkim aktivnostima sa ostalom decom. Uz to, bio je i razrok i nosio je naočare, te nije teško pretpostaviti kako su se vršnjaci ophodili prema njemu. No sam Robins kaže da su mu ta teška iskustva iz detinjstva mnogo pomogla u daljem životu:
„Kako sam imao mnogo slobodnog vremena, počeo sam da proučavam anatomiju i radove starih slikarskih majstora, njihove tehnike kompozicije i figuraciju. Sećam se da sam negde pročitao da je Matis otvorio slikarsku školu u blizini Pariza. Iako je bio jedan od vodećih avangardista svog vremena, i premda su njegovi učenici mahom završavali slikajući savremenim tehnikama, insistirao je na tome da svi budu obrazovani na klasičan akademski način. Rekao je da svako mora dobro da poznaje tradiciju s kojom želi da raskine.”
Zbog krhkog zdravlja, Robins nije uspevao da izdrži pritisak koji mu je posao kod Trambula nametao. Zbog toga ga je napustio i sa 17 godina počeo da crta postere za filmove produkcijske kuće „RKO pikčers”.
Dok je radio za ovu kuću, bavio se i crtanjem stripova. Kada je čuo da „Asošijeted pres” traži novog crtača za seriju „Skorči Smit”, pokupio je svoje stripove koje je radio za „RKO” i prijavio se za posao. Seriju je, inače, započeo Džon Teri 1930. godine. Tri godine kasnije Skorčija je preuzeo Noel Sikls, a njegov rad nadahnuo je sve crtače koji su preuzimali strip nakon toga.
Sikls je uspeo da pričama udahne zavodljivost i atmosferu impresionističkim tehnikama senčenja, a često mu je pomagao i Milton Kanif. Kada su njih dvojica osnovali sopstveni studio, strip su 1936. godine preuzeli Bert Krajstman i Hauel Dod. Robins je stigao 1939. godine i zahvaljujući svojoj ekspresivnosti, kratkim, energičnim i širokim linijama odmah je nametnuo svoj stil koji će održavati sledećih pet godina. Crtao je naglašeno realistično i čisto, a strip je pod njim postao toliko omiljen da je „Asošijeted pres” početkom četrdesetih godina naručio i verziju koja je trebalo da izlazi u nastavcima jednom nedeljno na čitavoj strani.
Iako je ta verzija stripa počela da izlazi na prvoj strani nedeljnog dodatka „Njujork posta”, a Robins je počeo da zarađuje 125 dolara nedeljno (oko 2.200 dolara u današnjem novcu), nije bio potpuno zadovoljan. Smetalo mu je to što je morao da crta likove koje je neko drugi izmislio. Zato je odmah prihvatio ponudu „King fičers” sindikata koji je 1944. godine tražio crtače koji će zameniti one koji su otišli na ratište.
„Dobio sam pismo od Bredli Kelija u kojem me je zamolio da preuzmem neku od njihovih serija. Ljubazno sam odbio i rekao mu da sam već pet godina života uložio u nečiji strip, i da je vreme da počnem da crtam svoj. Nekoliko meseci kasnije poslao sam mu probne table Džonija Hazarda. Potpisali smo ugovor i započeli dugotrajno eksperimentisanje sa galerijom likova. Razvijao sam strip koji će se objavljivati svakodnevno. Šest nedelja nakon što je počelo objavljivanje saznao sam da je Vilijam Rendolf Herst tražio strip za svoja izdanja. Sreća mi se osmehnula.”
Džoni Hazard
U prvoj epizodi koja se pojavila 1944. godine, američki pilot Džoni Hazard beži iz nemačkog koncentracionog logora i probija se do savezničkih položaja. Nemci koje sreće usput trpe velike gubitke. Robins je znao da se rat u Evropi bliži kraju i dao je svom junaku „voljno” da satire Nemce gde god da se pojavi. Hazard putuje na Tihi okean gde mu u zadatak pada da tamani japanske špijune i druge neprijatelje, kao i nekoliko čitavih klasa pitomaca Japanske carske avijacije.
Nakon što je rat završen, Džoni je preuzeo ulogu Skorčija Smita, postavši privatni avio-prevoznik. Taj posao bio je samo paravan za njegove pustolovine tajnog agenta. Svoj dar za ubijanje uspeo je da dokaže u svakom delu sveta, pre svega u Aziji gde mu se put ukrstio s drugim junakom, Terijem, crtača Miltona Kanifa, koji je u serijalu „Teri i gusari” takođe tamanio protivnike po Aziji.
Robins je u svakom slučaju bio veća žrtva sopstvene mašte nego što je to bio Kanif koji je Terijeve dogodovštine uvek držao u području mogućeg i stvarnog. No, iako su se epizode Džonija Hazarda često odmetale u svet mašte i nestvarnog, koreni tih priča uvek su bili duboku uronjeni u stvarnost zahvaljujući Robinsovoj sposobnosti da na realističan način prikaže predele i predmete. Zahvaljujući tome može se proceniti i doba kada su određene epizode nastajale, pošto su letelice koje je Robins crtao bile u veoma podrobno oslikane u skladu sa vremenom u kojem su nastajale.
S druge strane, poput drugih kolega crtača iz tog vremena, i Robins je Džonija Hazarda crtao veoma jednostavno, te je on bio lik s kojim su čitaoci identifikovali strip ali bez posebno produbljene ličnosti. U tom smislu, presudan uticaj na radnju stripa imali su sporedni likovi kakav je, recimo, maštoviti i neobični C. O. („sečivo”) Kili. Crte ličnosti tih sporednih likova često imaju više nijansi od lika samog junaka. Važan deo Džonijevog lika čine i žene koje se sa divljenjem odnose prema muževnom pilotu i sebe dovode u prilike u kojima se i od njih zahteva ogromna hrabrost i odlučnost. Tako su tu, na primer, Džonijeva prva šefica Lizbet Maning, njegova hrabra prijateljica novinarka Brendi, kao i tajanstvena Ledi Jaguar.
VING
Početkom šezdesetih godina Robins menja karakter stripa: pustolovina i naučna fantastika padaju u drugi plan, a u središte dolazi američki san o slobodi, jednakosti i bratstvu. Glavni protivnik postaje komunizam i svi njegovi sledbenici. Strip Džoni Hazard postaje novo oružje u Hladnom ratu. Robins je ovako objasnio novu građu svog serijala:
„Za potrebe stripa izmislio sam globalnu tajnu grupu koja se bori za pravdu i demokratiju – VING. Za potrebe te organizacije izmislio sam i posebnu četvorokrilnu letelicu na nuklearni pogon koja patrolira u stratosferi i služi kao njen glavni štab. Iz letelice šefovi održavaju vezu sa agentima na tlu, između ostalih i sa Džonijem.
VING nije vojna organizacija, ali naravno, orijentisana je proamerički. Ipak, nisam mogao da je napravim toliko proameričkom da neke inostrane novine ne bi tu i tamo izbacile pokoju epizodu zbog 'antiameričkog raspoloženja'. Razvio sam i poseban metod za guranje radnje napred: na primer, šef bi u razgovoru preko radio-veze izdao Džoniju uputstva u vezi sa nekim zadatkom, a Džoni bi se u istom kaišu stripa već našao na odredištu.”
Takva brzina bila je posledica želje uredništva da se priče skrate: stripovi su se objavljivali osam nedelja svakodnevno, ili deset do jedanaest nedelja u nedeljnim dodacima – ne više od toga. Istovremeno, takav ritam zahtevao je i pojednostavljenje likova. Četrdesetih i pedesetih godina stripovi su imali 12 do 15 nedelja nastavaka po svakoj epizodi, dok su nedeljnici umeli da ih razvuku i do 25, pa čak i 30 nedelja. Robins je tada imao vremena i prostora da razvija osobine likova, te su epizode iz tog vremena bile i najzanimljivije.
Jedno je, ipak, ostalo: bilo da uzmete epizodu Džonija Hazarda iz četrdesetih ili iz sedamdesetih, imaćete priliku da se divite snazi grafičke dimenzije serijala: perspektivi, izražajnosti likova, scenografiji – sve je savršeno uklopljeno kako bi se stvorila napetost, atmosfera i dala realistična nota. Istovremeno, čitaoci su iz nedelje u nedelju iščekivali nastavak pošto je Robins uspevao da neprekidno iznova zaoštrava radnju i stvara napetost.
Pozne godine
Sredinom sedamdesetih godina Robins je shvatio da narativne tehnike nisu dovoljne za strip. Scenario stripa morao je da ima barem malo izvornosti, a Džoni Hazard pretvorio se u banalnu priču o tajnom agentu. Izlazio je još samo u nekoliko časopisa u SAD i na svetu, dok Robins nije konačno napustio seriju 1975. godine. U to vreme već je radio za „Di-Si komiks” i „Marvela”, ali ni u kom slučaju nije uspevao da postigne onaj kvalitet koji je krasio njegova dela proteklih decenija.
Dodatna otežavajuća okolnost bila je ta što su stvaraoci pokušavali da se približe savremenim realističnim radovima umetnika kakvi su bili Nil Adams i Bari Smit, koji su postali poželjni standard. Robinsovi impresionistički radovi nisu više bili na ceni. Zbog toga je lakše vrednovati Robinsov rad sa ove udaljenosti, u trenutku kada su stvaraoci svih profila našli put do srca publike, pa i oni impresionistički nastrojeni kakvi su, recimo, i crtači Frenk Miler ili Klaus Janson.
Šta se događalo sa Frenkom Robinsom nakon decenija provedenih u svetu stripa, zna samo mali broj ljudi. U svakom slučaju, on je potpuno nestao sa strip-scene i toliko je temeljno sakrio sve tragove da čak ni ljudi iz producentskih kuća nisu uspevali da ga nađu. Povukao se u Meksiko i posvetio se slikanju pokušavajući da se osvedoči kao „ozbiljni” umetnik. Nekoliko njegovih slika izloženo je u Galeriji Korkoran u Vašingtonu, kao i u muzejima Vitni i Metropolitan i Njujorku. Ipak, njegov rad kao stripskog stvaraoca biće sigurno najdugovečniji i preživeće razna vremena i ukuse. Frenkove priče imaju dovoljno magije u sebi da zainteresuju i današnje čitaoce, a to dokazuje i ova epizoda iz 1948. godine.
Bitka u Sargaskom moru
Džoni Hazard i njegova zgodna kopilotkinja Lizbet Maning prinuđeni su da prinudno slete u Atlantski okean tokom oluje. Nakon što je nevreme prošlo, shvataju da su se našli usred Sargaskog mora, na opasnom tepihu algi. Struja ih nosi prema legendarnom „groblju brodova” i uskoro će shvatiti da olupine koje tamo počivaju nisu potpuno napuštene...
Autor: S.Nikolić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta politikin-zabavnik.rs
Нема коментара:
Постави коментар