Pre nekoliko nedelja bili ste u prilici da pročitate tekst u kome sam se osvrnuo na prvi talas epizoda „Dilana Doga“ objavljenih nakon što je uredničko kormilo u potpunosti preuzeo Roberto Rekioni. Taj pregled je obuhvatio čak trinaest brojeva (od „Dubokog svemira“ do „Smrt ne zaboravlja“, a sada je vreme da se osvrnem i na preostalih devet epizoda regularne serije do sada objavljenih u Srbiji. Poslednja u nizu, „Cena mesa“, veoma je sveža, objavljena pre par dana.
Počinjemo sa 350. epizodom regularne serije, 141. po redu ako se držimo numeracije Veselog četvrtka. Imajući u vidu da je u pitanju slavljeničko izdanje, autorski tim Dilana Doga pobrinuo se da čitaocima upriliči nešto zaista posebno. Kao prvo: Suze iz kamena su u boji, kao drugo (i još važnije) ova epizoda je kompletno autorsko delo scenariste/crtača Karla Ambrozinija (kao dodatak ovoj epizodi je i intervju sa ovim autorom, u kome priča o Dilanu Dogu i svom doprinosu ovom serijalu). Ambrozini je, naravno, poklonicima stripa poznat kao tvorac Napoleona, ali i kao čovek koji je zaslužan za neke od klasičnih epizoda Dilana Doga. Ambrozini je u ovom serijalu debitovao kao crtač davne 1987. godine (epizoda Kanal 666), da bi i u narednih desetak godina bio jedan od najprimećenijih i najhvaljenijih crtača (setite se, na primer, kultnih epizoda Dugi pozdrav ili Dva lica istine). Nakon duge pauze, Ambrozini se serijalu vratio epizodom Novi život (broj originala: 325, broj u numeraciji Veselog četvrtka: 116) koju je napisao i nacrtao, a koja je predstavljala početak tranzicionog perioda u kome je Rekioni počeo da preuzima uredništvo nad Dilanom Dogom. Neosporno, Ambrozini je iskusan i kvalitetan autor, što se vidi i u Suzama od kamena. Epizoda je nadahnuto nacrtana i obojena, pravo uživanje ju je listati, dok scenario donosi dovoljno uzbuđenja kako bi se opravdao status „slavljeničkog broja“. U fokusu ove epizode je, verovali ili ne, seksualni život inspektora Bloka. U Suzama se sve vrti oko Krispile, mlade (s)lepe žene u koju se penzionisani inspektor zaljubljuje, a koja, naravno, krije mračnu tajnu. Horor elemenata ima u izobilju, mada su oni po Ambrozinijevom običaju lirski intonirani. Uz sve to, u Suzama od kamena se Dilan po prvi put u serijalu pojavljuje sa plavom kosom (kako bi to omogućio, Ambrozini je smislio zanimljivu caku). Sasvim dovoljno za preporuku!
Nakon ove ohrabrujuće epizode, stiže hladni tuš. Za Na dnu zla (351/142) je teško naći ijednu lepu reč. Drvenasti crtež Alesandra Bađija je daleko od maestralnog, mada bi nekako i mogao da prođe da je Ratiger napisao pristojan scenario. A nije. Na dnu zla je potpuna konfuzija, mešavina svega i svačega (sa neuspelim i nenadahutim aluzijama na Linčov/Frostov Tvin Piks), razočaranje u punom smislu te reči. Zašto je Rekioni dozvolio da nešto ovako slabo ugleda svetlost dana? Verovatno Ratiger kod njega ima neku vezu, drugog objašnjenja nema. Ovom u prilog ide i to što je isti scenarista nastavio da radi na serijalu i nakon ovog skandaloznog debija.
Kaligrafija bola (352/143) je već bolja. To je jedna od onih epizoda koje nisu naročito impresivne, ali su zabavne i čitke. Dilanov neprijatelj u ovoj epizodi je ukleto nalivpero, a natprirode akcije u Kavaletovom scenariju ne manjka. Crtež potpisuje čak četvoro umetnika, mada je stil prvopotpisanog Luiđija Pikata najprepoznatljiviji. Pikato, jedan od najznačajnijih crtača Dilana Doga od samog početka serijala, uz pomoć prijatelja uspeva da prebrodi krizu i ponudi rad koji podseća na njegove slavne dane. Nije to na nivou sjajnih epizoda iz zlatnog perioda (Oči zla, Golkonda, Ružičasti zečevi ubijaju, Između života i smrti, Njujork, Njujork), ali ni približno aljkavo koliko, recimo, Mladi vampiri ili Lijam Lažov. Pikatov povratak u formu se može uočiti i u postapokaliptičnom stripu Darvin koji je Pikato radio sa redovnom scenaristkinjom Dilana Doga Paolom Barbato i koji je odnedavno takođe dostupan u srpskom prevodu.
U teoriji, epizoda Lovac na veštice (353/144) donosi važno osveženje u serijal. Naime, Fabricio Akatino piše svoj scenario inspirisan stvarnim događajima, a pre svega misterizonom smrću Majkla Rivsa (1943-1969), engleskog reditelja najpoznatijeg po filmu Za dželata nema milosti (Witchfinder General, 1962) u kome je glavnu ulogu ostvario Vinsent Prajs. Ovaj film je bio neuspešan tokom prvobitnog prikazivanja, ali je vremenom uspeo da se izbori za kultni status, možda zahvaljujući i Rivsovoj preranoj smrt. U svakom slučaju, radnja Lovca na veštice se vrti oko Rivsa i njegovog filma, a jedan od likova u stripu je i Ijan Ogivli, glumac koji je uz Prajsa glumio u Dželatu. Zanimljiv je ovo pristup, mada, kako radnja odmiče, postaje sve jasnije da Akatino ne ume da svoju premisu razradi na odgovarajući način. Reklo bi se da je ograničenje broja strana predstavljalo veliki problem i da scenarista nije uspeo da na 93 table zadovoljavajuće razradi dva vremenska toka, prospektivni (u kome Dilan istražuje misteriozne događaje u vezi sa Rivsovom misterioznom smrću) i retrospektivni (u čijem je središtu sam Rivs i snimanje filma koji će ga proslaviti).
Beda i okrutnost (354/145) ostaće pre svega upamćena po razigranom crtežu Emilijana Tancila i činjenici da je u ovoj epizodi Ranija po prvi put videla Dilanovu golu zadnjicu. Doduše, seksa još nije bilo, ali se ide u tom smeru. Poručnica i privatni detektiv i dalje neumorno koketiraju, mada nije jasno kuda to vodi i čemu služi. A i šta može da se desi? Ako Ranija poklekne Dilanovim čarima, postaće samo jedna od njegovih verenica u dugom nizu, teško je poverovati da će on ostati sa njom i zaboraviti sve druge. A ako ne dođe do „konkretizacije odnosa“, njihovo očijukanje se može produžiti unedogled. Što se radnje Bede i okrutnosti tiče, Dilan je ponovo među londonskim beskućnicima (prethodni put se među njima obreo samo nekoliko epizoda ranije, u superiornijoj epizodi …I u prah ćeš se vratiti), a misterija koja mu je zapala je prilično rutinska. Kao i epizoda u celini.
Čovek tvojih snova (355/146) je fantazmagorična epizoda u kojoj se prepliću obilato san i java. Priča nije previše originalna (Paola Barbato očigledno prežvakava Stravu u Ulici Brestova Vesa Krejvena i Predele sna Džozefa Rubena), ali je zato crtež izvanredan (Paolo Martinelo je još u Golgoti pokazao da je jedan od najboljih novih crtača). U okviru aktuelne ponude, ovo je neki zlatni standard Rekionijeve vladavine – sasvim zadovoljavajuće, mada ne i mnogo više od toga. Kao i već više puta ranije, ispostavlja se da je glavni adut epizode crtež, a ne scenario. Tako je bilo u prethodnoj epizodi (koju je napisao Rekionijev pulen Điđi Simeoni, a nacrtao Emilijano Tancilo), tako je i u Čoveku tvojih snova.
E, sad… Ljudska mašina (356/147) je već veliki korak unapred. U pitanju je jedna od onih zaokruženih i samodovoljnih epizoda Dilana Doga u kojima je naš junak pred nekim velikim egzistencijalističkim izazovom. Ovoga puta, Dilan upada u zamku kapitalističkog izrabljivačkog sistema. Naš avanturista je ovoga puta zarobljen u kancelariji, osuđen da doveka radi posao koji ne voli. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu… Zvuči zastrađujuće, zar ne? Čist horor! Scenarista Alesandro Bilota je ovde pronašao odličnu narativnu žicu i veoma je uspešno eksploatiše. Kraj je malo zbrzaniji nego što bih voleo, ali to ne smeta previše. Ljudska mašina je zaista odlična epizoda, jedna od najboljih nastalih pod Rekionijevim uredništvom, sve sa odjecima književnog opusa Džordža Orvela i Franca Kafke… Crtež Fabicija de Tomaza je pravo otkrovenje, pa ovom prilikom apelujem na Rekionija (valjda će se naći neko ko će mu prevesti ovaj tekst na italijanski) da ovog crtača u budućnosti još koji put angažuje za regularnu seriju. Bilota, kao što već znate, ima svoj vlastiti serijal u okviru univerzuma Dilana Doga (već sam u više navrata isticao da je Planeta mrtvih ono najbolje što se izrodilo iz Rekionijevog preuzimanja serijala), a sjajno je videti da se odlično snalazi u okviru regularnog serijala – mada ponovo na svoj specifičan način, protiveći se uvreženom pristupu kad god je moguće.
Približavamo se samom kraju i uskoro stižemo do u Srbiji najsvežije objavljene epizode Dilana Doga. Pre nje, osvrt na Samo za odrasle (357/148). Scenarista Paskvale Ruju je u poslednje vreme u podnošljivoj formi, tim pre što je odranije u okviru serijala Dilan Dog poznat kao jedan od vodećih rutinera. Pre izvesnog vremena se u prodaji pojavio zanimljiv četvorodelni serijal HellNoir koji je Ruju uradio zajedno sa crtačem Đovanijem Fregijerijem (još jednim dilandogovcem), a tu je sada gotovo-pa-najnovija epizoda regularnog Dilana Doga. Da se ne zavaravamo… Scenario nije sjajan (daleko od toga), ali je funkcionalan, a uz to sadrži i nekoliko prilično očiglednih omaža Srpskom filmu Srđana Spasojevića/Aleksandra Radivojevića sa kojim deli centralnu temu (snaf – filmovi u kojima su ubistva stvarna). Ilustrator Davide Furno je radio naslovne strane za pomenuti HellNoir, a u Samo za odrasle se takođe veoma dobro pokazao. Pozitivnom vizuelnom utisku doprinosi i stilizovana naslovnica Anđela Stana koji je u poslednje vreme pokazao znake i umora (što i ne čudi, imajući u vidu da naslovnice za Dilana Doga crta od 42. broja, kada je tu čast preuzeo od Klaudija Vile). Epizoda je veoma nasilna, što svakako nije za sve ukuse. Takođe, u ovoj epizodi Dilan leti avionom – što je nešto što ne viđamo svaki dan. Vremena se, izleda, zaista menjaju…
Za kraj… još jednom Fabricio Akatino. Baš kao u slučaju njegovog prethodnog doprinosa serijalu, gorepomenutoj epizodi Lovac na veštice, upravo objavljena Cena mesa (358/149) ima odličnu premisu i znatan potencijal. U pitanju je efektna varijacija na zombi tematiku, ovoga puta u priličnoj perverznoj sprezi sa motivom trgovine ženama (ili, u ovom slučaju: trgovinom ženskim zombijima). Zvuči intrigantno? I jeste. Kao i u Lovcu na veštice, Akatinu je zafalilo prostora da svoju priču zaokruži na sasvim zadovoljavajući način, bilo je tu još mesta za razradu, naročito u poslednjoj trećini. Bez obzira, Akatino i crtač Robero Rinaldi isporučuju prilično provokativnu epizodu koje se, verujem, ne bi postideo ni jedan Džordž E. Romero. Akatino se lepo poigrava popkulturnim nasleđem serijala, pa se u Ceni mesa pominje Rupert Everet (britanski glumac koji je poslužio kao vizuelna inspiracija za fizikus Dilana Doga) i njegovo zastranjivanje za botoksom, kao i „film o Dilanu Dogu“ (impicitno se misli na holivudsku papazjaniju U tmini noći) za koji istraživač noćnih mora kaže da je „užasan“. Čak i Dilanova verenica za ovaj mesec, fotografkinja Ejmi, predstavlja nadogradnju u odnosu na tipske ženske likove koji već decenijama defiluju serijalom. Ejmi je ambiciozna mlada žena koja želi da iskoristi svoj talenat kako bi napustila mestašce u kome živi (koje voli, ali koje je sputava) i koja, uz sve to, poseduje sklonost ka sado-mazohizmu (pažljiviji čitaoci će primetiti sličicu na kojoj je Dilan zapušenih usta vezan za krevet – što baš nije prizor na koji smo navikli čitajući njegove avanture).
U zaključku: Rekioni svakako nije doneo kvalitativni skok koji smo očekivali i suštinski preporodio serijal, ali se pod njegovim uredništvom situacija popravila. Uz sve uspone i padove, serijal i dalje pokazuje znake kreativnog života, i iako je zlatni Sklavijev period ostao daleko u prošlosti, Dilan Dog još uvek ume da nas obraduje dobrim, a povremeno i odličnim epizodama. Srpska izdanja su neke tri godine u zaostatku za italijanskim, a ono što dolazi ukazuje da je Rekioni manje-više ostao na dosadašnjem kursu, sa Điđijem Simeonijem, Paolom Barbato i Barbarom Barladi kao udarnom scenarističkom trojkom. Doduše, ima i noviteta. Điđi Kavenago je od broja 363. preuzeo crtanje naslovnica od Anđela Stana, što je velika i lako primetna promena (a koja će uskoro „stići“ i u Srbju). Pored toga, u Italiji je upravo u toku Ciklus metera, niz od 13 epizoda regularne serije koje su povezane okvirnom pričom, a sa idejom da se kulminacija odigra u broju 400. Kako se pokazao ovaj Rekionijev eksperiment, ostaje da se vidi, ali je evidentno da on i dalje nastoji da se serijal osveži i osavremeni. Dilanova metamorfoza je i dalje u toku, pratićemo razvoj.
Autor: Đorđe Bajić
Tekst i fotografije preuzete sa sajta citymagazine.rs
Нема коментара:
Постави коментар