Sa Dejanom Atanackovićem o fantastici u književnosti

Deveti susret u okviru ciklusa „Slovenska i srpska književna fantastika“ održaće se u sredu 24. aprila 2019. godine (18h) u Galeriji Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ (Bul. kralja Aleksandra 71, Beograd).

Ovoga puta, izostaće predavanje o slovenskim savremenim piscima, a u fokusu će se naći razgovor sa prošlogodišnjim dobitnikom NIN-ove nagrade, Dejanom Atanackovićem.

Razgovor, koji će voditi Ana Stišović Milovanović, baviće se motivom fantastičnog u svetskoj i srpskoj literaturi, odlikama fenomena u Atanackovićevom nagrađenom romanu Luzitanija i zbirci Čovek bez jezika i druge priče, kao i intencijama pisca kada se služi fantastičnim, zaumnim i distiopijskim elementima i obrascima.

Autor ciklusa „Slovenska i srpska književna fantastika“ je filolog i slavista dr Dejan Ajdačić.

Ulaz je slobodan.

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta art-anima.com

http://www.art-anima.com/vesti/dejan-atanackovic-o-fantastici-u-knjizevnosti

Stripski izraz majstora ilustracije

(Petar Meseldžija, „Kanu“, System Comics, 2019)

Petar Meseldžija (1965, Novi Sad) je izuzetna i pomalo paradoksalna figura stripskog pejsaža. S obzirom na celinu opusa, kratko se zadržao u stripu, a ostao uvek poštovan kao talentovani crtač, a potom i prerastao u crtačku figuru koju mnogi u regionu, a i u svetu, dižu na pijedestal velikog majstora figurativne ilustracije i narativnog slikarstva realističke fantasy stilizacije.

Zahvaljujući delu odrastanja koje je proveo u Krečedinu kod dede i babe, njegov ujak, strastveni čitalac stripova koji je ovu vrstu magičnog čitanja pretpostavio čitanju školskih udžbenika u kome se mnogo manje prepoznavao, doveo ga je u inicijalnu vezu s medijem. Meseldžija započinje svoju strip karijeru pocetkom osamdesetih radeci na karikaturalnom stripu (Krampi, po sopstvenim i scenarijima Dušana Dude Vukojeva za Stripoteku), da bi uskoro počeo da se pomera za mali korak bliže ka realizmu (dve epizode Kreker Kida u listu Neven), a kratak strip Čuvar istine bio je odlazak u svet realističke stilizacije. Takav je bio i strip na četiri table bez reči Lov (scenario Duda Vukojev; strip je nastao 1987; objavljen u Stripoteci br. 908) Kratki stripovi sabrani su u knjizi Esmeralda i druge priče (Rosencrantz, 2012), a potom Krampi i Kreker Kid  u zajedničkom albumu (Rosencrantz, 2014).

1991. godine, kad i potpisnik ovih redova, Meseldžija odlazi da živi u Holandiju. Nakon što je završio strip Kanu, u potpunosti se posvećuje ilustraciji i slikarstvu, postepeno osvajajući veliki broj fanova koji verno prate svako njegovo objavljivanje i izložbe, uključujući kupovinu originala koji postaju sve traženiji i nalaze se po privatnim kolekcijama u Srbiji, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Švedskoj, Americi, Hong Kongu i Australiji.

Sve Meseldžijine publikacije, van pomenutih sabranih stripova, pripadaju vanstripskim medijima. Takve su knjige ilustracija Peter Enkorak, Kralja Artur i vitezovi okruglog stola, a među njima posebno se izdvaja Legenda o Baš Čeliku (Zmaj, 2008. godine u Srbiji, a u Americi pod naslovom The Legend of Steel Bashaw, Flesk Publications, 2010) za koju je napisao i tekst, inspirisan mitologijom i narodnim bajkama.  Slovarica (Rosencrantz, 2014) je knjiga za decu po stihovima Dude Vukojeva, za njim dolazi Knjiga o džinovima (napisana na engleskom za Flesk Publications, preveo Goran Skrobonja, System Comics, 2015) i potom, kao veliki poštovalac srpske tradicionalne književnosti, stvara knjigu sa osam ilustrovanih pesama Marko Kraljević i zmaj (Čarobna knjiga, 2017).

Kanu je nastao početkom devedesetih, na predlog Ervina Rustremagića da Meseldžija krene sa serijalom, no projekt kasnije nikad nije dobio takve razmere. Sinopsis je uradio Serhio Aragones, početni scenario Bojan Kovačević, a Meseldžija je tokom kreativnog procesa uneo niz temelnjih promena. Završio ga je tek kada je već živeo u Holandiji. Beogradski System Comics ga upravo sada, dvadeset pet godina kasnije, objavljuje na radost Meseldžijinih fanova. Jer fama o ogromnoj crtačkoj veštini zasluženo se širila upravo zahvaljujući njegovim ilustratorskim knjigama. 

Kanu ispreda arhetipsku priču o iskušenjima i herojstvu indijanskog dečaka otetog u vikinškom pohodu. Vikinzi su posećivali Ameriku i pre Kolumbovog otkrića i činili, naravno, ono što su inače činili, pljačkaške pohode. Već i tada, oružje i oklopljenost vikinga su superiorni nad indijanskim, što je Meseldžijin bolni memento kakva sudbina očekuje indijance u budućnosti, sa kasnijim posetiocima. Priča je pre metafora osvete nego konkretna priča koja bi psihološki kontekstualizovala razvoj karaktera junaka. Njegovo odrastanje nema konkretne razvojne faze, nego se odvija gotovo mitski u skokovima, kao u filmu Ekskalibur. Dečak pobeđuje strah isprva iznutra. Bojeći se bogova i duhova vikinga, on utočište i ohrabrenje nalazi unutrašnjem monologu s indijanskim bogovima i dušama svojih stradalih roditelja jer potpuno je sam, izuzev ove mitske povezanosti. On stalno vodi nemi dijalog s zavetom svog oca koji oseća i hrani u sebi.

Ono čime Kanu pleni nije toliko njegov scenario koliko njegova vizuelna snaga. Zadržao bih se samo na jednom kratkom momentu u priči koji traje kao mala večnost. To je tenutak boli na licu oca vikinga koji je poginuo u pohodu i to upravo od ruke dečaka. Zatvorene oči nesrećnog oca jesu pripovedačko zaustavljanje u vremenu. Staze priče u tom poslednjem prizoru na trinaestoj tabli se račvaju u različitim egzistencijalnim pravcima. Oproštaj i usvajanje. Zašto ne, dečak bi mogao da mu zameni izgubljenog sina? Ili osveta, brutalna i kratka? Život za život, krv za krv. No to je samo trenutak magnovenja, onoga što ispredamo kao čitalačke mogućnosti pre no što ćemo okrenuti stranicu. I, kada smo to učinili, staze pripovedačkih mogućnosti se zatvaraju, ostaje samo jedna. Ili možda dve? Da oca, izbezumljenog od bola, vikinški poglavar nije sprečio, preporučivši život koji će biti produžena patnja za dečaka, priča bi se ovde okončala dečakovom smrću. No, ne zaboravimo, ne postoji samo taj u suštini sadistički savet poglavara o produženoj agoniji, postoje i zahtevi strukture priče. Da se ovde okončala, bila bi štura, prekratka, nedovoljno motivisana završnica. Priča ima još da se razmahne krilima.

U Kanuu su opčinjavajući prikazi prirode, snage prirodnih elemenata i žestine ljudske borbe koju današnjim očima sagledavamo kao plemensko nasilje i destrukciju. Sve razlike u tom svetu se rešavaju mačem i sekirom.

Pojedini prizori u Kanuu su takvi da bi na njima Meseldžiji mogli pozavideti vodeći svetski crtači. Nije, međutim, podjednako režijski jak niti dosledan. Ne uspeva uvek da u potpunosti stripski orkestrira svoje inače neverovatne crtačke moći. „Neujednačenosti“ se javljaju pošto neki od prizora eksplodiraju od same snage, pa se prizori u njihovoj okolini učine statičnijim nego što jesu. Neki prizori su jednostavno crtački presnažni da bi dozvolili sekvenci da preuzme premoć nad individualnim prizorom. Srešćemo i briljantne hermanovske prizore granja na četrnaestoj i petnaestoj tabli, pa onda opet tri table kasnije, hermanovski prizor dečakovog odlaska u noć u poslednjem kvadratu.

Koja je najlepša tabla? Potpisniku ovih redova nesumnjivo dvanaesta. Taj trijumf odnosa crnih i belih površina istinski opčinjava. Kjaroskuro uz bogato senčenje. Odlazak vikinškog broda  u olujnu noć. Nezaboravno lice dečaka konfrontirano s licem vikinškog vođe i budućnošću koja obećava da će biti crna kao i sama noć. 

Postoji raskršće između jezika stripičnosti i ilustratorskog jezika. U jednoj raspravi na Fejsbuku (ove rasprave postaju jednako legitimne baš kao i rasprave na forumima, naravno po uslovom da sadrže argumente koji su vredni pamćenja) zastupao sam stanovište da postoji velika razlika između stripskog idioma koji neguje Rajko Milošević Gera i onog fascinantnog, montažnog idioma koji je stvarao Serđo Topi, njegovih kolažnih tabli  fascinantne lepote i grafizma. Gerin idiom je stripski par excellence. Za njega je najvažnija sekvenca, protok pripovedanja. On ne dozvoljava pojedinačnom prizoru da nadvlada. Ostavimo sad Topija po strani, vratimo se Meseldžiji. U intervjuu iz 2011. godine, objavljenom u knjizi Predraga Đurića Zlatno doba vojvođansklog stripa (Rosencrantz, 2016), Meseldžija kaže: „Nemam (više) potrebu da svoju priču pričam u stripu, odnosno u nizu slika, već samo u u jednoj slici, bilo to u kombinaciji sa tekstom, ili bez njega.“

Na drugom mestu Meseldžija kaže: „Dok sam se bavio stripom, govorili su mi da razmišljam kao ilustrator. Kada sam radio ilustraciju, tvrdili su da joj prilazim kao slikar, a za moje slikarstvo kažu da je prenarativno, ilustratorsko po karakteru. Nikako mi nije polazilo za rukom da u potpunosti budem deo oblasti kojom sam se bavio. S vremenom sam shvatio da mi ništa drugo ne preostaje nego da budem svoj, odnosno ono što jedino ima smisla da se bude.“ (Baš-Čelik mi je promenio život, intervju iz 2016. u Novostima)

I Stiv Rud (Steve Rude), sjajni crtač stripa Nexus, i Petar Meseldžija pripadaju autorima s kojima sarađuje Flesk Pablikejšns (Flesk Publications) koji već četvrt veka predstavlja najbolje autore fantastične umetnosti. Obojica su se okušali u ilustraciji i stripu. Obojica su imali samosvest da prepoznaju snagu pravih, najboljih izbora u sebi. Stiv Rud je izabrao strip, Meseldžija svet ilustracije i slikarstva. Nijedan nije pogrešio u proceni gde je njegova najveća snaga. Meseldžija je osetio svoju najveću snagu i punoću izraza u pojedinačnom prizoru otelotvorenom slikarskom tehnikom.

Petar Meseldžija je artist’s artist, umetnik koga vole umetnici i van medija i žanrova u kojima sada deluje. Ostao je nepokolebljivo majstorski ilustrator koga strip crtači vole i duboko poštuju.

(Predgovor u knjizi „Kanu“)

Autor: Zoran Đukanović

Tekst i fotografije preuzete sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/

Tutto Tex #577

Scenario: Mauro Boselli

Crtež: Marco Bianchini i Marco Santucci

Naslovnica: Claudio Villa

"Zlatna kočija" za majstora horora i naučne fantastike

Američki reditelj Džon Karpenter, majstor fantastike, dobiće tokom ovogodišnjeg izdanja Međunarodnog filmskog festivala u Kanu, Zlatnu kočiju, nagradu koju dodeljuje francusko Udruženje reditelja, saopštila je ta kulturna ustanova.

To udruženje od 2002. godine dodeljuje nagradu tokom Kanskog festivala. Priznanje je dobilo ime "Zlatna kočija" po istoimenom filmu Žana Renoara i dodeljuje se rediteljima koji uvode novine u svojim ostvarenjima. Karpenter (71) će dobiti nagradu 15. maja.

Reditelj, koji se bavi nezavisnom kinematografijom, takođe je scenarista, producent i muzički kompozitor. Karpenter je tokom 40 godina karijere snimio horor i naučnofantastične filmove svetski poznate, kao što su "Noć veštica" (Halloween), "Stvor" (The Thing) i "Bekstvo iz Njujorka" (New York 1987).

Zlatnu kočiju je prošle godine dobio Martin Skorseze.

Međunarodni filmski festival u Kanu ove godine će biti održan od 14. do 25. maja, a predsednik žirija koji će uručiti Zlatnu palmu biće meksički reditelj Alehandro Gonzales Injaritu.

Izvor: Beta

Tekst i fotografija preuzete sa sajta b92.net

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2019&mm=03&dd=31&nav_id=1524469

Morgan Lost Black Novels #4

Black Novels #4

Scenario: Claudio Chiaverotti

Crtež: Antonello Becciu

Naslovnica: Fabrizio De Tommaso

Dikan, naša dika

Najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa traje pet decenija i postao je jedna od ikona ovdašnje pop kulture

Dikan je napunio 50 godina, ali je i dalje najmlađi Starosloven koji ne prestaje da skita, upadajući u razne pustolovine. Iako se pričalo da je jugoslovenska kopija Asteriksa, mnogo je krupniji od njega i nema ambiciju da ratuje protiv velikog carstva. Potom se tračarilo da je kopija Hogara, ali se ispostavilo da je Hogar četiri godine mlađi. Dakle, Hogar je mogao samo da bude dubler Dikana. Za neke najsličniji je Bleku Steni. Bio je junak naših roditelja, sada naše dece. I crtani drugar, jak, dobroćudan, pravedan i pomalo naivan, nema nameru da nas napusti, dok mu društvo pravi stric Vidoje, vodeći ga mudrim savetima kroz život.

Najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa postao je jedna od ikona ovdašnje pop kulture. Akcioni heroj Dikan, koji upada u smešne situacije, trideset godina je mlađi od svog tvorca Laza Sredanovića, akademskog slikara grafičara. Stvoren za decu i objavljivan u „Politikinom zabavniku”, umeo je da bude i politički angažovan, pa su se mnogi moćnici iz Titovog vremena štrecali zbog Dikanovih nestašluka. Naročito zbog toga što ga je čitalo 400.000 ljudi.

Tako je junak iz šestog veka koji je sa svojim stricem zalutao na Balkan, pre Velike seobe Starih Slovena, nailazio na razne izmišljene države i narode. Zalutao je, recimo, na pleme Sarmatija, gde je njihov glavni proizvod sarma koja se izvozi. Jednom prilikom, kralj s balkona obraća se narodu porukom: „Sarma Sarmatima!” Naizgled, kraljevski predlog za gurmane, ali su u komitetima prepoznali tada aktuelnu političku poruku između redova, koja je glasila: „Fabrike radnicima”.

– Strip ne prati istorijske činjenice, ali se, tokom pet decenija, pokazalo da je bio proročki. Sreo sam kolegu kod kafane „Znak pitanja” i, pošto je znao da se bavim karikaturom i stripom, uputio me kod Nikole Lekića, jer je on nameravao da pokrene domaći strip u „Zabavniku”, kao glavni urednik. Nekoliko nas je napravilo probne crteže na osnovu njegove ideje – da glavni junak treba da bude mlad, jak i pomalo naivan, sa stricem, starijim čovekom koji ga vodi kroz život kao mudra glava. Redakciji su se najviše svideli moji probni crteži i povereno mi je crtanje prve epizode s nazivom „Buzdovanske igre”, koju je napisao Ninoslav Šibalić – seća se Lazo Sredanović.

I avantura je počela. Kad se rodio Hogar, u isto vreme je objavljen u 200 listova u svetu. Za razliku od Dikana, koji se kroz život probijao buzdovanom!

Dikan je, iako Starosloven, poslat na prinudni odmor 10 godina, od 1983. do 1993. godine. Sredanović ne zna zbog čega.

– Samo je tadašnji direktor „Politike” Vukoje Bulatović rekao da Dikan više ne ide – kaže Dikanov likovni otac.

Možda zbog toga što je Dikan kroz avanture Starih Slovena pričao o tadašnjim fenomenima koji traju i danas. Kada se s ove distance čitaju neke od epizoda prepoznaju se događaji koji su usledili. U epizodi stripa „Dikan i poslednje Frrruke”, dve oblasti, Donje i Gornje Frukište, ratuju zbog poslednjeg para mitskih životinja koje im daju hranu i odeću, pa niko ne mora da radi. Stanovnici oblasti izumiru, ali ne žele da se udruže, jer među narodima postoje „ogromne kulturološke razlike”. Jedni kažu „trbuv”, a drugi „trkuk”. Jedni kažu fruka s dva r, a drugi s – tri.

Osim društvenog angažmana, Dikan je voleo i da švrlja. Stric Vukoje ga je odvraćao da juri za ženskama, jer se plašio da će momčina da se zaludi. Mada je Dikan imao svoje drage, poput Sarke Jaguarke, nikada se nije skućio.

– Jednom prilikom, pravljena je anketa na ulicama Beograda i pojedini čitaoci su se interesovali da li će se Dikan oženiti Vesnom, jednom od junakinja – seća se Sredanović.

Dikan, dakle, nije imao ni kuću, nije imao ni domovinu, lutao je po Spalatijumu, odnosno Splitu, potom Naisusu, odnosno Nišu. Probao je da se skrasi i u Šunkadiji, ili Šumadiji. Ali nigde ga nije držalo mesto.

Od 2004. godine, Sredanović je sam pisao tekstove, a kako se ranije nije ogledao u pisanju, odveo je Dikana u Boku Kotorsku, gde je koristio svoje lične doživljaje i pripisivao ih junaku. Dikan počinje da obilazi Plavu špilju, ribarsko selo koje se odnosilo zapravo na Krašiće, gde su žene ribari, tako da su mnogi meštani iz Krašića komentarisali kako strip crta neko ko ih jako dobro poznaje. Sredanović je rođen u Nikšiću, ali je živeo u Herceg Novom, a zatim je došao u Beograd na studije.

– U epizodi „Plava špilja” Dikan svom prijatelju ribaru zatvara oči da pogodi ko je. Prijatelj mu kaže tri imena. Pomenuo sam tri meštanina iz sela, pa su se ljudi iz Krašića zaista prepoznavali u stripu – smeje se Sredanović.

Poslednja Dikanova epozoda je „Đavolja varoš”. Sredanović ga je vratio iz Boke u Srbiju, ili na zapadni Balkan, gde prolazi kroz nekoliko banja i stiže u Đavolju varoš. Reka deli dva sela koja ratuju između sebe. Jedno selo se zove Bubnjarevo a drugo – Trubačevo. Misteriozni stranac svađa seljake, dok Dikan i Vukoje uspevaju da pomire meštane. Seljaci se, naime, svađaju oko instrumenata, bubnjeva i truba. Konačno se mire, naprave veliki festival i shvataju da je muzika lepša kada se pomire i spoje bubanj i trubu. Stranac je huškao meštane oba sela, ali ga je Dikan oterao.

Drugi imaju Asteriksa i Obeliksa, Mikija i Paju, Taličnog Toma, a mi imamo Dikana. O njemu se objavljene dve knjige. Lazo Sredanović često objavljuje karikature u „Politici”, u rubrici „Satirikon”.

Radni vek proveo je u Institutu bezbednosti na Banjici koji je pripadao Saveznoj službi državne bezbednosti i učestvovao je u projektovanju i formiranju štamparije Instituta. Sredanović je kasnije postao i načelnik štamparije i foto-tehnike Instituta bezbednosti, pa eto još jedne fame o Dikanu, kao tajnom agentu koji se smuca po regionu.

I ne namerava da odustane, na radost svojih obožavalaca.

Autor: Aleksandar Apostolovski

Tekst i fotografije preuzete sa sajta politika.rs

http://www.politika.rs/scc/clanak/427938/Dikan-nasa-dika

ČAROBNA KNJIGA PREDSTAVLJA - SKRIVENO LICE

RIZNICA BONELLI OMNIBUS

SKRIVENO LICE 1

NA LETEĆEM STARTU OD 22. DO 25. APRILA PO CENI OD 1.340 DINARA!

Od autora čuvenog serijala Magični vetar stiže PRVA od TRI knjige, a u njoj vas čeka prvih PET uzbudljivih priča.

1. Pustinjski razbojnici

2. Banditi

3. Ljubav i smrt

4. Amba Alagi

5. Tvrđava 

Format A5, 492 strane, crno-beli strip + naslovne epizoda u boji!

Ovo izvanredno Bonelijevo stripsko ostvarenje smešteno je delom u Italiju (Rim), delom u Afriku s kraja devetnaestog veka, za vreme italijansko-abisinskog rata. Tokom jednog od najkrvavijih i najkontroverznijih poglavlja u italijanskoj istoriji, sudbine mladog računovođe Uga Pastorea, konjičkog oficira Vitorija de Čezarija, imućne ali emocionalno krhke Matilde Sereni i velikog broja drugih likova, od kojih su neki zaista postojali, prepliću se jedne s drugima, ali i s tajanstvenim Skrivenim Licem, islamskim ratnikom i prorokom čiji lik prekriva srebrna maska...

Tvorac ovog serijala, multimedijalni talenat Đanfranko Manfredi, po obrazovanju je filozof, ali se u mladosti uspešno bavio muzikom, književnošću, pisanjem scenarija za filmove i serije, kao i glumom.

Ne propustite jedinstvenu priliku da nabavite svoj primerak s popustom od 33%! 

„Skriveno Lice 1“ biće na Letećem startu od 22. do 25. aprila u striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books” u Novom Sadu i na našem sajtu po ceni od 1.340 dinara. Posle Letećeg starta, cena u našim klubovima čitalaca i na sajtu iznosiće 1.500 dinara, dok će u ostalim knjižarama knjiga koštati 1.999 dinara.