Šta mislite, za kakav tip umetničkog dela je ovakav dvojac, sa ovakvim kreativnim psovkama unutar ova dva uvodna epigrafa? Da, pogodili ste iz prve – za strip namenjen deci!
Godina je 1982. „Neven“, sad već legendarni list, a onda oživljen nanovo (sa puno uspeha) nakon puno decenija pauze, počinje publikaciju stripa „Lijanko“, naizgled očitu parodiju na Tarzana, ali iz pera domaćih autora. Naravno, ovo je bilo vreme kada je licencni „Tarzan“ izlazio na prostoru Jugoslavije, a radio ga je poznati tandem iz Novog Sada (Kerac/Obradović/Plavšić). I naravno, „Tarzan“ i „Lijanko“ (i njihovi glavni likovi, Tarzan i Lijanko) će biti dve potpuno različite zverke. Pogotovo po pitanju kreativnosti i autorske slobode – naposletku, kod uratka Vukojeva i Mijatovića (u daljem tekstu, a – naravno – od milošte Dude i Miše) je ta sloboda bila znatno veća. Prvi deo te saradnje, 143 table koje su se protegle u periodu 1982-1986. i gde je svaka tabla sačinjavala jednu individualnu epizodu, se našao u albumu izdavača „Forma B“, noseći upravo ime glavnog junaka, kako i priliči.
Ajmo da profilišemo Lijanka. Izgleda kao dobroćudni tupadžija sa puno humora, snage u nadlakticama, i zlatnim srcem. Kao Dikan, ali za nijansu eufemističniji (da ne kažem latentno lascivniji). Naravno, ova kombinacija se odavno pokazala kao dobitna kod dece, s obzirom na to koliko je Lijanko bio popularan (ako je verovati piscu pogovora izdanja koje je tema ovog teksta, jedan brazilski fudbaler srpskog porekla je upravo po njemu dobio ime, mada nisam uspeo tu informaciju da verifikujem 100%), a ako pogledamo fan-art dece-učesnika kreativne sekcije „Čarobni svet crtanja“ na poslednjim stranicama ovog kompendijuma, videćemo jedan motiv koji se često ponavlja. Gro crteža predstavlja Lijanka prekršenih ruku, sa bradom nagore i zatvorenim očima, u ponosnoj pozi. Dakle, premda je naoko zatupast, Lijanko je ipak dostojanstveni gospodar džungle. Mada, doduše, ta i takva džungla mu povremeno i dolazi glave, kao što ćemo videti.
Naravno, Lijanko ne deluje sam. Njegova cura – kasnije i supruga – i svakako lepša polovina, bimbo plavojka Tuti Fruti, se pojavljuje već koliko u trećoj epizodi, a od 12. epizode pa do daljnjeg će našeg džunglaša posećivati i dvoje dece, dečkić Dado (u jednoj epizodi bizarno preimenovan u Mikicu) i devojčica Maja. Od ljudi, kroz Lijankov šumski katastar će prodefilovati mnogo ljudskih bića, ali i životinja (što se valjda da i očekivati), kao i jedna mala antropomorfna pečurka (i o tome par reči kasnije).
E sad, valjalo bi naglasiti gde i kada je tačno Lijanko počeo da se razmimoilazi od stereotipa Tarzana. Naime, već u osmoj epizodi, junak kreće da nosi farmerice, a nedugo potom on i Tuti Fruti odlaze skroz odeveni u diskoteku. Nedugo potom, videćemo Lijanka kako vozi fiću, prodaje sladoled, uzgaja pčele, ide na skijanje, ide u biblioteku, slika, muzicira, igra brejk…dakle, sve ono što jedan propisni Gospodar Džungle ne bi trebalo da radi (sem ako ga ne glumi Brendan Frejžer). Ni on ni Tuti Fruti ne deluju kao dve osobe koje su se izolovale u prašumu i odbacile moderno doba. Naprotiv, deluju kao inovatori u tom smislu – otvoreno prihvataju nove trendove kao tek stasali odrasli bračni par, ali svakako ostaju u džungli gde im je dom, slatki dom (sa fotografijama Mike Muštikle i Krapina, druga dva junaka ovog autorskog dvojca; da nije Tuti Fruti možda išla u muški šoping van braka?).
Serijal „Lijanko“ je po mnogo čemu poznat. Ako se usredsredimo na crtež, već u startu vidimo da su svi junaci dobili ustaljeni vizuelni identitet, mada ne bez svoje evolucije kroz dalje epizode. Primera radi, rani Lijanko je imao veću, maltene Habsburgovsku bradu i sitne okice, dok se u kasnijim epizodama prvi deo tela smanjio, a drugi povećao (i to ne mnogo kasnijim; promene već vidimo u epizodi 16). Tuti Fruti je postajala ekspresivnija i oblija kako su storije odmicale (i to svesno – i Miša i Duda su stari lafovi koji vole ženstveno, i na tome (i na Tuti Fruti) im slava i hvala). Jedino što je u crtežu ostala kostanta jeste količina detalja u pozadinama. Miša se svojski potrudio da svaki ambijent izgleda dosledno, bogato detaljima koji odišu kinetikom. Pa makar taj ambijent uključivao pajkana koji će pisati kaznu Lijanku za nepropisno parkiranje u džungli (pomenuh ja da povremeno i Lijankov dom dolazi njemu glave). Ključna je činjenica da, kao crtač, tu visprenost nije izgubio ni danas, maltene četiri decenije nakon premijere „Lijanka“. I ovo ne govorim napamet. Imao sam prilike da ga vidim kako šara na Strip koloniji u Raški pre par godina – majstor bio, majstor ost’o.
A majstor je ost’o i Duda. Iako je sam bio autor mase sopstvenih serijala („Rundi“, „Šufnudle“ i „Šrafko“ padaju na um), kao crtač je oduvek bio, u nedostatku boljeg izraza, u zaostatku. Ali je zato kao scenarista oduvek imao pregršt kvalitetnih ideja i toliko vrcavih poštapalica u dijalozima da je mogao komotno uklopiti sebe u bilo koji domen (naučna ili epska fantastika, erotika, dečji stripovi, itd.). Tokom trajanja „Lijanka“, Duda je uspevao da smešta svoje likove u originalne situacije koje bi istovremeno služile kao žanrovska norma i subverzija iste. Nekad bi to delovalo već viđeno (primera radi, obrada nekih starih viceva), a nekada bi se radio novi materijal koji bi tako lepo odskakao da bi ostao u sećanju svakog novog čitaoca, pa makar on i ne bio ljubitelj humorističkog stripa (meni, na primer, mahom leže epizode gde je Tuti Fruti u ključnom položaju, tipa ona gde kači veš na lijanu oko koje se Lijanko i gorila otimaju, ili ona gde dvoje zaljubljenih odmeravaju granice kadrova, ili ona gde tvrdi da je na dijeti, ili moj apsolutni favorit gde se ona plaši od zmije – ovo je možda najbolja i najkvalitetnija studija lica Tuti Fruti koju nam je Miša ponudio do sada).
Tamo gde je najbolja sinteza Miše i Dude kao autora jeste njihovo meta-zezanje, a ono dolazi u dva oblika. Prvi je svesno kršenje četvrtog zida u bezmalo 4 epizode (u jednoj se dere na publiku, u drugoj stavlja do znanja crtaču da treba da docrta cvet, u trećoj nakratko priča s čitaocem o Dadu i njegovim dogodovštinama, a u četvrtoj je pomenuta zavrzlama sa kadrovima). Tu bi se tehnički mogla ubrojati i epizoda gde Lijanko vežba jogu, te Miša i Duda moraju da se obrate čitaocima da će doći do predaha u akciji, recimo. E sad, drugi oblik meta-zezanja je trajao od 28. do 99. epizode, a ticao se jedne hodaćuje pečurkice koju ću ovde krstiti Number Man. Naime, Number Man bi, onako frankenovski, bio deo akcije, ali mu je svrha bila da pokaže broj epizode. Ovo rešenje, kao što pomenuh, je dvojac krenuo da primenjuje tek od 28. epizode (ranije bi se broj pojavljivao ili u normalnoj pečurci ili u marginama između kadrova), a praksu će prekinuti već od jubilarne 100. epizode pa nadalje, gde će samo ići broj table i potpis autora. Naravno, i u međuvremenu bi pokatkad Number Man izostao. Primera radi, nije ga bilo u epizodi 61, u epizodi 57 je balončić pokazivao u peni unutar kade sa sve izjavom „Tu je 57“ (nekako pravo nacentriran iza zadnjice Tuti Fruti, koja zapanjeno i zapenušano gleda pravo u čitaoca), u epizodi 82 stoji umesto njega znak gde piše „Ja sam na ručku – 82“, u epizodi 85 je mumificiran, u epizodi 94 je broj sakriven iza „kineskog kanđija“ koji Lijanko izgovara, a u jubilarnoj 100. epki ga, nažalost, nigde nema, ma koliko ga tražio. Još jedan interesantan podatak je taj da Number Man zapravo i govori. Čitaoci su imali prilike da mu čuju glas i bace pogled na unutarnje misli u epizodama 45, 49, 50, 54, 58, 66 i 67.
Pokrili smo crtež i scenario. Pokrili smo vizuelni identitet Lijanka i drugih likova. Pokrili smo inovacije, gegove, meta-gegove i druge zavrzlame. A sudeći po trenutno napisanom, pokrio sam Tuti Fruti možda i više nego Lijanka, što je ujedno i srećna i tužna konstatacija (srećna po nju, tužna po moje mentalno zdravlje). Ali kada se sve sabere i oduzme, kada se napravi jedan presek ove sakupljene 143 table simpatičnog džunglijera i njegove družine, kako bismo ga opisali? Pa, realno, ovo je štivo kome dezignacija PG-13 i te kako odgovara. Da pojasnim: u SADu, televizijski programi se rangiraju po tome za koju su publiku prikladni (praksa koju su sada maltene sve zemlje zapadnog sveta preuzele, pa i pokoje istočne poput naše). PG-13 je indikator da roditelji moraju da budu prisutni uz decu, jer se može naći umereno nasilje, umereni sugestivni materijal („секАс, благо деди“) i najviše 2-3 psovke. E sad, ovde maltene nema psovki, nasilje je mahom komično, a sugestivnog materijala ima taman dovoljno da ga čudaci koji pišu recenzije primete i tutnu u tekstove poput ovog. Ili, da se izrazim kao ljudsko biće (prvi put u životu), ovo je strip za celu porodicu. A da se ja nešto pitam, „Lijanko“ bi, poput „Dikana“, trebalo da bude štivo koje se daje školama da služi kao nagrada za đake odlikaše, a ne da stoji na policama nekupljen ili na online berzama precenjen, i.e. nedostupan kritičnoj publici. Ponavljam, na kraju stripa su radovi dece iz Pančeva koja su bila neverovatno inspirisana Lijankom, junakom od pre 40 godina. To dovoljno treba da govori o tome gde prioriteti stripa danas u Srbiji treba da leže – mlada publika bi trebalo da dobije nešto novo, nešto što nije italijanske, američke ili francuske proizvodnje, nešto što se može pročitati i podeliti sa istim onim elanom koji je Čika-Jova Zmaj imao dok je svojevremeno „Neven“, onaj stari „Neven“, bio bog i batina za dečje publikacije.
Naravno, naglasio sam više puta da su ovde objavljene 143 table crtane i pisane u izvesnom vremenskom periodu. Namerno sam izostavio činjenicu da je Lijanko imao i storije duže od jedne table, ali to je poslastica koja nas tek čeka. „Forma B“ bi trebalo da realizuje još jedan integral „Lijanka“, a kada do toga dođe, ovaj simpatični junak će konačno dobiti potpuni reprint koji zaslužuje, a Miša i Duda one krune koje odavno pripadaju njihovim neumornim i stripom opsednutim kranijumima.
A meni bi valjalo završiti tekst, da ne krenem opet da pišem hvalospeve o Tuti Fruti. Znajući Mišu, krenuće odmah da me čika (ako je u međuvremenu ponovo ne nacrta).
Tekst i fotografije preuzete sa sajta pokazivac.com
https://www.pokazivac.com/cika-jovin-tarzan/
Нема коментара:
Постави коментар