S ozbirom da se strip smatra mladom umetnosću i da je, u formi kakvu danas prihvatamo, tokom decenija nakon svog zvaničnog rođenja, bio prvenstveno vezan za štampu, ne deluje previše očekivano da se strip i arheologija mogu povezati. Izuzetak, naravno, čine razni proto-stripovi, sve do prvog strip-časopisa, škotskog Glasgow Looking Glass, pa i nakon njega, do pojave masovne produkcije početkom XX veka. O čemu se radi?
Tretiranje stripa kako od mnogih autora, tako i od izdavača, čitalaca, izdavača, zakonodavaca, itd. kao jeftine i lake zabave za jednokratnu upotrebu uslovilo je i odnosnom prema ovom vidu kulturnog nasleđa. Strip je za mnoge bio tu samo da popuni prostor u novinama, da nasmeje i zabavi, po percepciji bliži, recimo, ukrštenim rečima i rubrikama tipa Jeste li već čuli da i Da li znate. U vreme sveprisutnosti štampanih medija tokom XX veka, i strip je bio prisutan svuda – u dnevnim novinama, u periodičnoj štampi, u štampi za decu i omladinu, u promotivnim, edukativnim i ko zna kakvim sve publikacijama. Mnogi autori su pisali scenarije, crtali table, tuširali ih i bojili, ne vodeći naročitog reda ni koliko, ni šta rade. I stripovi su se objavljivali, često nepotpisani, čas u dnevnom listu, čas u njegovom nedeljnom izdanju, sa različitim brojem kaiševa ili strana.
A onda su se promenile najmanje dve stvari. Strip je sve manje ostajao vezan za dnevnu štampu i revijalna izdanja i sve više se vezivao za specijalizovana strip-izdanja, koja su, pak, dovela do pojave strip-kolekcionarstva. Uz to, pojedini stripovi, koji su u međuvremenu nastali, svojim umetničkim kvalitetom izmenili su percepciju stripa. O stripu je počelo da se ozbiljno piše i da se diskutuje. Nametnula su se imena autora koji su se svojim delima izdvajali i predstavljali predmet divljenja, ali i uzor drugim autorima. Postalo je bitno ko je autor određenog stripa, šta je, kad i gde objavio. I kolekcionari, i ljubitelji stripa, i oni koji su strip proučavali, poželeli su da prate razvoj određenog autora i njegovog dela.
Kada je u pitanju Jugoslavija, još pred Drugi svetski rat javili su se kolekcioari stripova. Međutim, tek sedamdesetih godina prošlog veka o stripu je počelo da se ozbiljnije piše, često odmah o aktuelnom stripu, Novom kvadratu, Beogradskom krugu 2, tzv. „trećoj generaciji“. Pojavio se Pegaz, a Zdravko Zupan, Žika Bogdanović, Slavko Draginčić i drugi proučavali su istoriju domaćeg stripa, dok su neki otišli i korak dalje (Svetozar Tomić), pišući o stripu bez geografskih ograničenja. Listaju se prašnjavi predratni stripovi, sklapaju se biografije novootkrivenih autora, reizdaju se njihovi stripovi. Međutim, sav ovaj trud prvenstveno je zasnovan na entuzijazmu pojedinaca i institucionalno istraživanje i proučavanje stripa izostaje uglavnom izostaje.
U međuvremenu dolazi do novog zlatnog doba domaćeg stripa ili, preciznije govoreći, strip-izdavaštva. Strip je prisutan svuda, od sveščica na kioscima, sa lošim papirom i još lošijom štampom, do stripa (i dalje) u dnevnim novinama, revijama, dečjim i omladinskim listovima, studentskoj, radničkoj i fabričkoj štampi, u štampi ne jezicima narodnosti... A zatim se javlja i strip u elektronskom obliku, pa naši autori počinju da objavljuju u inostranstvu, itd. I niko više ne zna ko je, šta i gde objavio.
U novom milenijumu institucionalni odgovor nije se nimalo promenio i strip je i dalje prisutan samo na kulturnoj margini. Ali, upravo na toj margini doći će do još jedne nove pojave. Pojava interneta i umrežavanje ljubitelja stripa sa područja Jugoslavije (uključujući i one koji su je prethodnih decenija napustili) učiniće da strip doživi svoju renesansu. Nema sumnje da su internet i internetski forumi najviše doprineli da se brojni nekadašnji čitaoci „vrate“ stripu i da se „na mreži“ započne intenzivan stripski aktivizam. Sve one diskusije koje bi se trebale voditi u institucijama, s obzirom da su tamo izostale, pojavile su se na stripskim onlajn forumima. Ove aktivnosti išle su u dva smera. S jedne strane, oživljavanje interesa za strip dovelo je do pokretanja strip-izdavaštva i intenzivne komunikacije izdavača sa čitaocima (pa su upravo i pokretači strip-foruma postali i najveći izdavači stripa), a s druge stranem poraslo je interesovanje za stripove objavljene tokom prethodnih decenija. Ovo drugo nije isključivo uzrokovano kolekcionarstvom, već i olakšanim nabavljanjem strip-izdanja putem internet berzi i sve većim brojem striparnica i strip-festivala, kao i dostupnošću skeniranih strip-izdanja.
Problem koji se pojavio kako pred ljubiteljima stripa, tako i pred malobrojnim istraživačima i istoričarima stripa su poteškoće sa identifikovanjem autora pojedinih stripova koje izdavači nisu potpisivali (a verovatno da ni sami to nisu znali), kao i utvrđivanjem u kojim izdanjima i kada su pojedini stripovi, strip-junaci ili stripovi određenih autora objavljeni. Neki od konkretnih problema koji se javljaju su sledeći:
1. Pojedini stripovi ili strip-magazini su veoma retki, skupi i do njih se teško dolazi. Neretko su u posedu samo malog broja kolekcionara;
2. Bibliotečki fondovi uglavnom ne sadrže strip-izdanja (sem, možda, onih nabavljenih tokom poslednjih nekoliko godina). Izuzetak su nacionalne biblioteke, ali je i tamo odnos prema stripu uglavnom maćehinski – ili pojedini stripovi nikad nisu ni završili u bibliotečkim fondovima (nekad i krivicom izdavača koji nisu dostavljali obavezne primerke), ili su, hm... „udaljeni“ iz tih fondova;
3. Pretraživanje stripskih izdanja i druge štampe u kojoj su objavljeni stripovi, čak i kad su dostupni, zahteva mnogo vremena;
4. Mnogi autori se ni sami ne sećaju (a neki ni ne mare) gde su, šta i kad objavljivali;
5. Najveći izdavači stripa pre 1991. godine uglavnom više ne postoje ili su njihove arhive uništene;
6. Mnogi stripovi su objavljeni nepotpisani ili potpisani pseudonimom;
7. Ne postoji definisana metodologija za ovaj vid istraživačkog rada.
Međutim, ono što ipak olakšava ovaj arheološko-istraživački rad je činjenica da ljubitelji stripa u Jugoslaviji nisu usamljeni – i u drugim zemljama postoje brojni entuzijasti koji se sa istom strašću bave ovim vidom istraživačkog rada, sve brojnija skenirana izdanja čine inače retke i nedostupne stripove dostupnim. Samim tim, sve je više stripova-siročadi, koji su „vraćeni“ svojim roditeljima, tj. ponovo smo saznali ko su im autori. I sve je više stripskih izdanja za koje saznajemo ko je u njima, šta i kad objavio, što nam omogućava da utvrdimo i „stripografije“ pojedinih autora.
Neko će, s pravom, pitati a zašto je to bitno? Šta će to ozbiljnim ljudima, da preturaju po starim časopisima i popisuju pojedine epizode, broje strane i godine objavljivanja? Razloga je nekoliko. Strip-arheologija daje nam odgovore na više pitanja koja su od značaja za kulturu i strip-umetnost:
1. Kroz „stripografije“ možemo da pratimo kako se u društvu menjala percepcija stripa;
2. Mogu se pratiti i trendovi u izdavaštvu, odnosno kako se izdavačka politika menjala u pogledu stripa i kako se sve to odrazilo na „produkciju“ stripa i njegov kvalitet;
3. Kakva je bila percepcija različitih stripskih žanrova, „škola“ i autora u određenim istorijskim periodima;
4. Identifikovanje preovlađujućih trendova u stripu i njihova promena;
5. Uticaj koji su pojedini stripovi i stripske „škole“ imali na domaće autore, ali i umetnost, pa i društvo celini (npr. fenomen Alan Forda).
Trenutno na području Jugoslavije postoji nekoliko pokušaja da se napravi „inventar“ stripova. Jedan od njih je i pokušaj zagrebačke striparnice Asteroid B612. Najveća prednost baze podataka na vebsajtu ove striparnice je mogućnost pretraživanja prema autoru i ediciji. Međutim, za mnoga izdanja nedostaju informacije, kao i podaci o autorima brojnih stripova.
Portal Stripovi.com omogućava pretraživanje edicija, uključujući njihove naslovne strane, kao i nekoliko biografija autora i prikaza strip-junaka. U okviru foruma na ovom portalu brojni entuzijasti sastavljaju i objavljuju spiskove kako edicija, tako i junaka stripa. I vebsajt Stripzona.com ima sekciju posvećenu spiskovima pojedinih edicija. Ovi spiskovi su, verovatno, i najdetaljniji, ali se čini da je početni entuzijazam poslednjih meseci splasnuo.
Jedan od pokušaja da se sastavi bibliografije domaćih autora bio je i vebsajt Vojvođanski strip, na kojem je tridesetak autora bilo predstavljeno detaljnim bibliografijama (i biografijama). Nažalost, vebsajt je pre nekoliko godina ugašen.
I u svetu postoje slični pokušaji da se „popiše“ sve što se od stripa objavljivalo, pa tako postoje solidni spiskovi izdanja stripova u Francuskoj, Italiji, SAD, skandinavskim zemljama, Španiji... Svi oni, sa manje ili više dostupnim propratnim materijalom, omogućavaju istraživačima iz sveta da lakše sprovode i sopstvena istraživanja.
I kakve sad veze sve ovo ima sa Strip zabavnikom? Bez pomoći strip-arheologije bilo bi nemoguće pisati o Strip zabavniku, kao ni o stripovima koji su u njemu bili objavljeni. Strip zabavnik samo je jedan od primera izdanja koje je imalo veliki značaj za domaći strip, ali čija to primarna svrha nije bila. Pokretanje i uređivanje Strip zabavnika, kao i većine drugih časopisa i edicija, najčešće ima primarno komercijalni motiv. Čak i kada to nije slučaj, uređivačka politika se u jednom momentu mora prilagoditi tržišnim okolnostima ili se edicija mora ugasiti. Ipak, dejstvo koje pojedini stripovi imaju na čitaoce često prevazilazi osnovne motive pokretača strip-izdanja. Tako, na primer, spremnost Dnevnikovih urednika da Banetu Kercu ustupe prostor u Strip zabavniku dovela je do verovatno najboljih epizoda Velikog Bleka koje smo videli. Iz ko zna kojih razloga, namernih ili ne, na stranicama Strip zabavnika čitali smo stripove Topija, Batalje, Prata još dok su ovi autori bili prilično nepoznati širem krugu domaćih čitalaca. Bez strip-arheologije ostali bismo uskraćeni informacija odakle potiču stripovi koje smo čitali, ko su autori i kako se konkretni stripovi uklapaju u njihov celokupni opus, kakva je bila percepcija njihovih dela u drugim zemljama.
Strip-arheologija je, dakle, jedna paradoksalna disciplina, vezana za jedan relativno mlad segment kulture i danas je prvenstveno vezana za internet. Ostaje nam da se nadamo da u narednom periodu neće prvenstveno zavisiti od entuzijazma pojedinaca, već da se naći svoje mesto u institucijama (ali, opet, sa podjednakim entuzijaznom, a ne samo kako neka nebitna birokratska stavka). Krajnji rezultat trebao bi da bude javno dostupan i metodološki uređen onlajn katalog – baza podataka o svim stripovima objavljenim na području Jugoslavije, kao i o autorima ovih stripova, te o stripovima koje su autori poreklom iz Jugoslavije objavljili širom sveta.
Autor: Predrag Đurić
Tekst i fotografija preuzeti sa sajta stripvesti.com
Нема коментара:
Постави коментар