Odessa Rivelazioni #1

Odessa Rivelazioni #1

Scenario: Piero Fissore i Davide Rigamonti

Crtež: Patrizia Mandanici i Simone Ragazzoni

Kolor: Patrizia Mandanici i Simone Ragazzoni

Alan Mur nazvao superherojsku kulturu sramotnom

Nakon reditelja Martina Skorsezea i Frensisa Forda Kopole na videlo su izašle i reči Alana Mura koji je u kritici otišao najdalje od svih.

Alan Mur je odavno poznat kao žestoki kritičar filmskih adaptacija strip izdanja, posebno onih koji tiču njegovih radova. No izgleda da je on ujedno bio i prvi koji je o tome pričao, pre Skorsezea i Kopole. Obzirom da je reč o temi koja u poslednje vreme izaziva veliki interes javnosti i brojne polemike, BBC je u fokus javnosti stavio njegov intervju koji je dao 2017. za brazilski Folha de São Paulo.

“Mislim da je uticaj superheroja na popularnu kulturu jako sramotan i zabrinjavajuć”, izjavio je Mur tada.

On smatra da superheroji danas imaju drugačiju ulogu, da su tu da ispune drugačije potrebe nego nekada: "Odrasli danas uživaju u superherojskim filmovima jer ne žele da ostave iza sebe bezbrižno detinjstvo i zakorače u 21. vek." - izjavio je Mur tada i dodao: "Smatram da su superheroji sasvim u redu za dvanaestogodišnjake i trinaestogodišnjake, ali odrasli bi trebalo da se zamisle."

Svoju kritiku uputio je i strip autorima. Mur tvrdi da superheroje danas pišu, crtaju ali i čitaju ljudi koji se nikada nisu (iz)borili za svoja prava kod svojih poslodavaca te su superherojske priče samo vid "kompenzacije sa sopstveni kukavičluk (u životu)".

Dotakao se i nedostatka raznolikosti stripova. “Ta superherojska izdanja puna su nekih ikoničnih likova koji su uglavnom beli muškarci koji sanjaju svoje suprematističke snove o nadmoći bele rase”.

Alan Mur je napisao "Nadzirače" 1986. Ovaj strip se bavi alternativnom istorijom u kojoj superheroji postoje od 1940-ih i 1960-ih i čije je postojanje izmenilo tok istorije. Iz ovih nedavnih izjava može se činiti kao da Mur uopšte i žali što je osmislio "Nadzirače" ali ipak ne ide tako daleko. "Jednostavno, ne razmišljam o njima" - bilo je sve što je jednom izjavio jednom prilikom u vezi filma i serije "Nadzirači".

On se odavno distancirao od filmskih i serijskih adaptacija svojih novela i zahteva da svuda bude izuzet i nepotpisan. Čak odbija i novac koji mu po zakonu pripada kao autoru likova.

Tekst i fotografije preuzete sa sajta hellycherry.com

http://www.hellycherry.com/2019/11/alan-mur-nazvao-superherojsku-kulturu.html

Blek Ludens #87 - Kamen luđaka

SCENARIO
André Amouriq
Alfio Consoli
CRTEŽ
Carlo Cedroni
André Amouriq
NASLOVNICA
Jean-Yves Mitton
BROJ STRANICA
216
ORIGINALNI NASLOV
La pietra dei pazzi
ORIGINALNI BROJ
108

FIBRA PREDSTAVLJA: Saga 3

SAGU su zajednički stvorili scenarist BRIAN K. VAUGHAN (Y: POSLJEDNJI MUŠKARAC NA SVIJETU, EX MACHINA) i hvaljena crtačica FIONA STAPLES (MYSTERY SOCIETY, NORTH 40) kao uzbudljivu pripovijest o mladoj obitelji koja se bori za svoje mjesto na raznim svjetovima. Kad se zaljube dva vojnika zaraćenih strana beskrajnog galaktičkog rata, riskiraju sve kako bi u opasni i stari svemir donijeli krhak novi život. U ovoj privlačnoj i subverzivnoj drami za odrasle, svojevrsnom spoju Zvjezdanih ratova i Igre prijestolja, fantasy i znanstvena fantastika pomireni su kao nikad prije.

Saga 3 • Saga: knjiga treća • 464 stranica • Kolor • 160 x 240 mm • Tvrdi uvez • Scenarij Brian Vaughan • Crtež Fiona Staples • Prijevod Tatjana Jambrišak • Lektura i redaktura Darko Vrban • Dizajn Melina Mikulić • Datum objavljivanja 12.11.2019. • Cijena 250 Kn

https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/saga-3-saga-knjiga-treca/603/

Sajam knjiga u Nišu od 2. do 8. decembra

Tradicionalni, 56. po redu Sajam knjiga u Nišu biće otvoren danas u 18 časova u hali „Čair“, a posetioci će moći da ga posete do nedelje, 8. decembra.

Prema najavi organizatora, Niškog kulturnog centra, sajam će otvoriti književnik Vladimir Tabašević, dobitnik NIN-ove nagrade za 2018. godinu za roman „Zabluda Svetog Sebastijana“.

Na sajmu će se predstaviti 70 izlagača, a imaće i zanimljiv prateći program, dok će se starija izdanja prodavati sa popustom.

Dodela sajamskih nagrada „Presad mudrosti“, za kompletnu produkciju, „Otisak“ za estetski tretman knjige i „Inicijal“ za delo koje spaja sadašnjost i budućnost, planirana je za sredu.

Pojedinačne ulaznice za sajam koštaju 120 dinara, a grupne 70 dinara. Posetioci koji ulaznicu kupe i prvog i poslednjeg dana sajma dobiće na poklon knjigu u izdanju Niškog kulturnog centra.

Tekst i fotografija: danas.rs

https://www.danas.rs/kultura/sajam-knjiga-u-nisu-od-2-do-8-decembra/

Dylan Dog #399

#399
Scenario: Roberto Recchoini
Crtež: Marco Nizzoli, Luca Casalanguida, Nicola Mari, Sergio Gerasi, Angelo Stano
Naslovnica: Gigi Cavenago

Strip revija #75

30 godina od pada Berlinskog zida

Znamo, mnogi od vas se još nisu niti rodili kad je pao Berlinski zid, građevina koja je obilježila poslijeratnu  Europu. U ovome broju donosimo nekoliko stripovskih priča nastalih odmah nakon pada Zida. Zanimljivo je, s trideset godina odmaka, promotriti kako su različiti autori gledali na  taj događaj, ali i razmisliti što se od njihovih predviđanja obistinilo.

MURDERVILLE 3 (2/2)

Autor: Vicente Cifuentes

DRAGO

Autor: Burne Hogarth

CLIFF HANGER: Opasnosti džungle

Scenarij: Bruce Jones · Crtež: Al Williamson

SLAVKO, BORKO I LJUTKO: Mrtvi žive dulje

Scenarij: Peter Wiechmann · Crtež: José Cubero Valero

TATICA

Autor: Nob

PEANUTS

Autor: Charles Schulz

Đipi - Zemlja sinova

Poštovani čitaoci,

sa velikim zadovoljstvom predstavljamo novu knjigu u našoj centralnoj ediciji "Prvi izbor" - najnoviji grafički roman italijanskog velikana Đipija, pod nazivom Zemlja sinova. Ova priča o odrastanju dva brata u postapokaliptičnom svetu smatra se Đipijevim najuspešnijim radom do sada.

Knjigu očekujemo u narednih nedelju dana, a budući da nije bila u pretplati možete je kupiti u ovom pretprodajnom periodu po povlašćenoj ceni od 1500 dinara, što uključuje i troškove slanja na teritoriji Srbije.

Uplatu možete izvršiti na račun ID Komiko, Kosovska 20, 21000 Novi Sad; br. računa: 250-2060000245780-39, posle čega je potrebno da nam na info@komiko.rs pošaljete adresu za slanje.

O knjizi

“Gipi develops a naturalism and human quality often missing from SF survival fantasies. ... the art reveals a credible vast alternative landscape of mud, water, reedy islands, makeshift boats, and strange and hostile patched-together colonies. It’s a strikingly envisioned imaginary world.” - Publishers Weekly

“Presenting itself in an anarchic parade of anger, impulse, and violence, Land of the Sons moves with a rare energy. … Gipi draws like a maniac. He composes each figure as an accumulation of circles spiraling endlessly on top of one another until they become recognizable―as a shape, as texture, as light. The whole thing is an illustrative tour de force.” - The A.V. Club

“This evocative, thought-provoking graphic novel will be sure to linger in the reader’s mind long after the last page is turned.” - Booklist

“Gipi’s lines work together to convey deep emotion, even in the landscape, with large blocks of negative space lending them more power. Spend some time looking at these drawings. They are magic.” - Paste

“Gipi's most fully realized and mature work to date.” - Library Journal

*********

Tehnički podaci

Đipi: Zemlja sinova

Biblioteka Prvi izbor

Prevod: Jasmina Radojičić

Strana: 288

Štampa: crno-belo

Povez: tvrdi

Format: B5

Cena u pretprodaji: 1500 dinara

Predviđeni datum izlaska: 27. 11. 2019.

40 godina Strip zabavnika - Strip-arheologija

S ozbirom da se strip smatra mladom umetnosću i da je, u formi kakvu danas prihvatamo, tokom decenija nakon svog zvaničnog rođenja, bio prvenstveno vezan za štampu, ne deluje previše očekivano da se strip i arheologija mogu povezati. Izuzetak, naravno, čine razni proto-stripovi, sve do prvog strip-časopisa, škotskog Glasgow Looking Glass, pa i nakon njega, do pojave masovne produkcije početkom XX veka. O čemu se radi?

Tretiranje stripa kako od mnogih autora, tako i od izdavača, čitalaca, izdavača, zakonodavaca, itd. kao jeftine i lake zabave za jednokratnu upotrebu uslovilo je i odnosnom prema ovom vidu kulturnog nasleđa. Strip je za mnoge bio tu samo da popuni prostor u novinama, da nasmeje i zabavi, po percepciji bliži, recimo, ukrštenim rečima i rubrikama tipa Jeste li već čuli da i Da li znate. U vreme sveprisutnosti štampanih medija tokom XX veka, i strip je bio prisutan svuda – u dnevnim novinama, u periodičnoj štampi, u štampi za decu i omladinu, u promotivnim, edukativnim i ko zna kakvim sve publikacijama. Mnogi autori su pisali scenarije, crtali table, tuširali ih i bojili, ne vodeći naročitog reda ni koliko, ni šta rade. I stripovi su se objavljivali, često nepotpisani, čas u dnevnom listu, čas u njegovom nedeljnom izdanju, sa različitim brojem kaiševa ili strana.

A onda su se promenile najmanje dve stvari. Strip je sve manje ostajao vezan za dnevnu štampu i revijalna izdanja i sve više se vezivao za specijalizovana strip-izdanja, koja su, pak, dovela do pojave strip-kolekcionarstva. Uz to, pojedini stripovi, koji su u međuvremenu nastali, svojim umetničkim kvalitetom izmenili su percepciju stripa. O stripu je počelo da se ozbiljno piše i da se diskutuje. Nametnula su se imena autora koji su se svojim delima izdvajali i predstavljali predmet divljenja, ali i uzor drugim autorima. Postalo je bitno ko je autor određenog stripa, šta je, kad i gde objavio. I kolekcionari, i ljubitelji stripa, i oni koji su strip proučavali, poželeli su da prate razvoj određenog autora i njegovog dela.

Kada je u pitanju Jugoslavija, još pred Drugi svetski rat javili su se kolekcioari stripova. Međutim, tek sedamdesetih godina prošlog veka o stripu je počelo da se ozbiljnije piše, često odmah o aktuelnom stripu, Novom kvadratu, Beogradskom krugu 2, tzv. „trećoj generaciji“. Pojavio se Pegaz, a Zdravko Zupan, Žika Bogdanović, Slavko Draginčić i drugi proučavali su istoriju domaćeg stripa, dok su neki otišli i korak dalje (Svetozar Tomić), pišući o stripu bez geografskih ograničenja. Listaju se prašnjavi predratni stripovi, sklapaju se biografije novootkrivenih autora, reizdaju se njihovi stripovi. Međutim, sav ovaj trud prvenstveno je zasnovan na entuzijazmu pojedinaca i institucionalno istraživanje i proučavanje stripa izostaje uglavnom izostaje.

U međuvremenu dolazi do novog zlatnog doba domaćeg stripa ili, preciznije govoreći, strip-izdavaštva. Strip je prisutan svuda, od sveščica na kioscima, sa lošim papirom i još lošijom štampom, do stripa (i dalje) u dnevnim novinama, revijama, dečjim i omladinskim listovima, studentskoj, radničkoj i fabričkoj štampi, u štampi ne jezicima narodnosti... A zatim se javlja i strip u elektronskom obliku, pa naši autori počinju da objavljuju u inostranstvu, itd. I niko više ne zna ko je, šta i gde objavio.

U novom milenijumu institucionalni odgovor nije se nimalo promenio i strip je i dalje prisutan samo na kulturnoj margini. Ali, upravo na toj margini doći će do još jedne nove pojave. Pojava interneta i umrežavanje ljubitelja stripa sa područja Jugoslavije (uključujući i one koji su je prethodnih decenija napustili) učiniće da strip doživi svoju renesansu. Nema sumnje da su internet i internetski forumi najviše doprineli da se brojni nekadašnji čitaoci „vrate“ stripu i da se „na mreži“ započne intenzivan stripski aktivizam. Sve one diskusije koje bi se trebale voditi u institucijama, s obzirom da su tamo izostale, pojavile su se na stripskim onlajn forumima. Ove aktivnosti išle su u dva smera. S jedne strane, oživljavanje interesa za strip dovelo je do pokretanja strip-izdavaštva i intenzivne komunikacije izdavača sa čitaocima (pa su upravo i pokretači strip-foruma postali i najveći izdavači stripa), a s druge stranem poraslo je interesovanje za stripove objavljene tokom prethodnih decenija. Ovo drugo nije isključivo uzrokovano kolekcionarstvom, već i olakšanim nabavljanjem strip-izdanja putem internet berzi i sve većim brojem striparnica i strip-festivala, kao i dostupnošću skeniranih strip-izdanja.

Problem koji se pojavio kako pred ljubiteljima stripa, tako i pred malobrojnim istraživačima i istoričarima stripa su poteškoće sa identifikovanjem autora pojedinih stripova koje izdavači nisu potpisivali (a verovatno da ni sami to nisu znali), kao i utvrđivanjem u kojim izdanjima i kada su pojedini stripovi, strip-junaci ili stripovi određenih autora objavljeni. Neki od konkretnih problema koji se javljaju su sledeći:

1. Pojedini stripovi ili strip-magazini su veoma retki, skupi i do njih se teško dolazi. Neretko su u posedu samo malog broja kolekcionara;

2. Bibliotečki fondovi uglavnom ne sadrže strip-izdanja (sem, možda, onih nabavljenih tokom poslednjih nekoliko godina). Izuzetak su nacionalne biblioteke, ali je i tamo odnos prema stripu uglavnom maćehinski – ili pojedini stripovi nikad nisu ni završili u bibliotečkim fondovima (nekad i krivicom izdavača koji nisu dostavljali obavezne primerke), ili su, hm... „udaljeni“ iz tih fondova;

3. Pretraživanje stripskih izdanja i druge štampe u kojoj su objavljeni stripovi, čak i kad su dostupni, zahteva mnogo vremena;

4. Mnogi autori se ni sami ne sećaju (a neki ni ne mare) gde su, šta i kad objavljivali;

5. Najveći izdavači stripa pre 1991. godine uglavnom više ne postoje ili su njihove arhive uništene;

6. Mnogi stripovi su objavljeni nepotpisani ili potpisani pseudonimom;

7. Ne postoji definisana metodologija za ovaj vid istraživačkog rada.

Međutim, ono što ipak olakšava ovaj arheološko-istraživački rad je činjenica da ljubitelji stripa u Jugoslaviji nisu usamljeni – i u drugim zemljama postoje brojni entuzijasti koji se sa istom strašću bave ovim vidom istraživačkog rada, sve brojnija skenirana izdanja čine inače retke i nedostupne stripove dostupnim. Samim tim, sve je više stripova-siročadi, koji su „vraćeni“ svojim roditeljima, tj. ponovo smo saznali ko su im autori. I sve je više stripskih izdanja za koje saznajemo ko je u njima, šta i kad objavio, što nam omogućava da utvrdimo i „stripografije“ pojedinih autora.

Neko će, s pravom, pitati a zašto je to bitno? Šta će to ozbiljnim ljudima, da preturaju po starim časopisima i popisuju pojedine epizode, broje strane i godine objavljivanja? Razloga je nekoliko. Strip-arheologija daje nam odgovore na više pitanja koja su od značaja za kulturu i strip-umetnost:

1. Kroz „stripografije“ možemo da pratimo kako se u društvu menjala percepcija stripa;

2. Mogu se pratiti i trendovi u izdavaštvu, odnosno kako se izdavačka politika menjala u pogledu stripa i kako se sve to odrazilo na „produkciju“ stripa i njegov kvalitet;

3. Kakva je bila percepcija različitih stripskih žanrova, „škola“ i autora u određenim istorijskim periodima;

4. Identifikovanje preovlađujućih trendova u stripu i njihova promena;

5. Uticaj koji su pojedini stripovi i stripske „škole“ imali na domaće autore, ali i umetnost, pa i društvo  celini (npr. fenomen Alan Forda).

Trenutno na području Jugoslavije postoji nekoliko pokušaja da se napravi „inventar“ stripova. Jedan od njih je i pokušaj zagrebačke striparnice Asteroid B612. Najveća prednost baze podataka na vebsajtu ove striparnice je mogućnost pretraživanja prema autoru i ediciji. Međutim, za mnoga izdanja nedostaju informacije, kao i podaci o autorima brojnih stripova.

Portal Stripovi.com omogućava pretraživanje edicija, uključujući njihove naslovne strane, kao i nekoliko biografija autora i prikaza strip-junaka. U okviru foruma na ovom portalu brojni entuzijasti sastavljaju i objavljuju spiskove kako edicija, tako i junaka stripa. I vebsajt Stripzona.com ima sekciju posvećenu spiskovima pojedinih edicija. Ovi spiskovi su, verovatno, i najdetaljniji, ali se čini da je početni entuzijazam poslednjih meseci splasnuo.

Jedan od pokušaja da se sastavi bibliografije domaćih autora bio je i vebsajt Vojvođanski strip, na kojem je tridesetak autora bilo predstavljeno detaljnim bibliografijama (i biografijama). Nažalost, vebsajt je pre nekoliko godina ugašen.

I u svetu postoje slični pokušaji da se „popiše“ sve što se od stripa objavljivalo, pa tako postoje solidni spiskovi izdanja stripova u Francuskoj, Italiji, SAD, skandinavskim zemljama, Španiji... Svi oni, sa manje ili više dostupnim propratnim materijalom, omogućavaju istraživačima iz sveta da lakše sprovode i sopstvena istraživanja.

I kakve sad veze sve ovo ima sa Strip zabavnikom? Bez pomoći strip-arheologije bilo bi nemoguće pisati o Strip zabavniku, kao ni o stripovima koji su u njemu bili objavljeni. Strip zabavnik samo je jedan od primera izdanja koje je imalo veliki značaj za domaći strip, ali čija to primarna svrha nije bila. Pokretanje i uređivanje Strip zabavnika, kao i većine drugih časopisa i edicija, najčešće ima primarno komercijalni motiv. Čak i kada to nije slučaj, uređivačka politika se u jednom momentu mora prilagoditi tržišnim okolnostima ili se edicija mora ugasiti. Ipak, dejstvo koje pojedini stripovi imaju na čitaoce često prevazilazi osnovne motive pokretača strip-izdanja. Tako, na primer, spremnost Dnevnikovih urednika da Banetu Kercu ustupe prostor u Strip zabavniku dovela je do verovatno najboljih epizoda Velikog Bleka koje smo videli. Iz ko zna kojih razloga, namernih ili ne, na stranicama Strip zabavnika čitali smo stripove Topija, Batalje, Prata još dok su ovi autori bili prilično nepoznati širem krugu domaćih čitalaca. Bez strip-arheologije ostali bismo uskraćeni informacija odakle potiču stripovi koje smo čitali, ko su autori i kako se konkretni stripovi uklapaju u njihov celokupni opus, kakva je bila percepcija njihovih dela u drugim zemljama.

Strip-arheologija je, dakle, jedna paradoksalna disciplina, vezana za jedan relativno mlad segment kulture i danas je prvenstveno vezana za internet. Ostaje nam da se nadamo da u narednom periodu neće prvenstveno zavisiti od entuzijazma pojedinaca, već da se naći svoje mesto u institucijama (ali, opet, sa podjednakim entuzijaznom, a ne samo kako neka nebitna birokratska stavka). Krajnji rezultat trebao bi da bude javno dostupan i metodološki uređen onlajn katalog – baza podataka o svim stripovima objavljenim na području Jugoslavije, kao i o autorima ovih stripova, te o stripovima koje su autori poreklom iz Jugoslavije objavljili širom sveta.

Autor: Predrag Đurić

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta stripvesti.com

http://www.stripvesti.com/

Nil Gejmen: Moji roditelji nisu imali pravila o tome kakve knjige (ne) smem da čitam

Nil Gejmen je pisac koji je na svojoj koži osetio šta znači cenzura knjiga. Autor „Koraline“ i „Knjige o groblju“ priča o kontroverznim knjigama u bibliotekama, cenzuri koja preti grafičkim novelama i zašto pravo na slobodu govora nije isto što i pravo nekoga da vas maltretira i zlostavlja.

Da li se sećate da ste kao dete čitali neke knjige koje su na bilo koji način bile zabranjene ili neprikladne? Ako je odgovor potvrdan, da li zbog toga i dalje imate traume ili ih je baš taj subverzivni momenat činio dodatno zanimljivim?

Čini se da sam imao mnogo sreće, jer izgleda da moji roditelji uopšte nisu imali bilo kakva pravila o tome šta smem ili ne smem da čitam. I to je bilo predivno, jer je značilo da šta god imamo na policama, a bilo je zanimljivo, to sam mogao uzmem i da čitam.

Mada, u školi sam se jednom našao u nevolji – sećam se da sam imao primerak knjige pod nazivom „A mom rođaku Albertu ostavljam ostrvo koje sam dobio od Debelog Hagana u partiji pokera“ koju je napisao Dejvid Forest. Zbog naziva su mi je oduzeli i vratili tek onda kada sam istakao da knjiga pripada mom ocu. I to samo zato što sam rekao da sam siguran da bi verovatno želeo da mu vrate knjigu. Bio je to zabavan i pomalo gadan špijunski roman.

U stvari, ono što me najviše fascinira je to što niko nije obraćao pažnju ili pridavao previše značaja tome šta čitam. Sa dvanaest godina sam već čitao Majkla Murkoka ili „Giles Goat-boy“ Džona Barta, a čitao sam i knjige, koje, gledajući iz ove perspektive, sigurno ne bih dao dvanaestogodišnjaku.

U svakom slučaju, čini se da nisam loše prošao, iako je definitvno bilo priča na koje bih naleteo, a za koje sam smatrao da su poprilično uznemirujuće. Sećam se da me je priča „Horor u Harlemu“ Čarla Birkina duboko uznemirila. Na tu uvrnutu, kratku horor priču naleteo sam kada sam imao sedam ili osam godina i definitivno nisam bio spreman za nju.

Ali sam uglavnom čitao sve što je moglo da se čita i učio iz svega iz čega je moglo da se uči.

Međutim, sve to definitivno nije ostavilo traume za ceo život. Takođe, nisam siguran da li je subverzivnost dela činila čitanje uzbudljivijim. Osim možda Čosera i Biblije, u kojoj ti, u stvari, saznaješ za ubistva i masturbaciju, i uhvatiš sebe kako razmišljaš da je Biblija odlična, jer je subverzivna i zato što svi žele da ti čitaš Bibliju, a izgleda da su zaboravili da je puna takvih stvari o kojima oni, u stvari, ne žele da ti čitaš.

Zašto smatrate da je važno da kontroverzne knjige treba da budu i fizički dostupne u bibliotekama i školama, a ne samo na internetu?

Pa za početak, mnogi ljudi nemaju pristup internetu. Takođe, mislim da biblioteke i škole imaju tu mogućnost „slučajnog otkrića“ – činjenica je da nešto može da vam se dopadne samo na osnovu korice, a kada se to desi, tu knjigu možete uzeti i dodirnuti. Mislim da je baš ta mogućnost da imate fizički pristup knjizi, ili barem njenom sadržaju, od nemerljivog značaja. Cela ta fama oko dostupnosti nečega na interenetu je pomalo čudna, jer ponekad ljudima ograničava pristup knjigama koje inače mogu vrlo jednostavno da uzmu sa police u biblioteci.

Stripovi i grafičke novele često se suočavaju sa mogućnošću da budu zabranjeni ili sklonjeni iz biblioteka. Šta mislite, zašto ljudi toliko osporavaju baš taj žanr?

Zato što imaju slike, a slike je lako zabraniti, jer one mogu biti izvučene iz konteksta. U poslednje vreme teško je ljude uznemiriti prozom, jer prozu morate da pročitate i morate da razmislite o pročitanom, i najvažnije – morate to što ste pročitali da razumete. Filmovi će neznatno lakše uznemiriti ljude. Ali ih je zaista lako uzrujati stripovima i grafičkim novelama, jer jednostavno – to su slike.

Delom mislim da je tako zato što ljudi automatski izjednačavaju slike sa nečim što je namenjeno deci. Zato se i dešavaju besmislice kao što je bila ona prošle nedelje kada je student na Djuk univezitetu javno, jasno i glasno odbio da čita „Zabavnu kuću“ Alison Behdel. Mislim, on je čak izjavio da mu verovatno ne bi bio problem da o tome čita da je u pitanju roman, ali bi pornografski crteži u njemu probudili požudu i zbog toga bi završio u paklu. A onda vi kažete sebi – pa da, kada bi pročitao knjigu, video bi da u njoj nema pornografije, a ako je pročitaš, naučićeš nešto i možda će te to izazvati da vidiš nova mesta i pročitaš mnogo drugih knjiga, pa možda i odrasteš. Možda čak odrasteš dovoljno da ti bude dozvoljeno da čitaš stripove.

Da li ikada namerno u svoja dela „upletete“ kontroverzne scene kada pišete za decu da biste ih šokirali ili da biste izazavali snažnu povratnu reakciju? Ili, pak, takvi raspleti uvek dolaze prirodno, jer to zahteva radnja knjige?

Definitivno nikada do sada nisam nešto napisao i pomislio – o, pa ovo je previše kontroverzno za decu. Nisam sto posto siguran, ali mislim da ni za odrasle nisam pisao previše kontroverznih stvari. Moguće da ima takvih scena u „Američkim bogovima“, gde sam pomislio da bi zbog tih nekoliko napisanih redaka izgubio šačicu bibliotekara i mogućnost da se nađem na školskim policama, ali me to zaista nije interesovalo. Ionako su „Američki bogovi“ roman isključivo za odrasle i pametne ljude i neobičnu decu koja će ih sama zgrabiti sa neke police.

MIslim da takvi prizori moraju biti opravdani, mora postojati neki razlog zbog koga su oni značajni za knjigu. I zaista se nadam da su napisani sa ukusom. „Knjiga o groblju“ počinje tako što serijski ubica šeta po kući držeći nož, upravo je ubio troje ljudi i sada traži bebu koju će, takođe, ubiti – i da, verovatno jeste strašno toliko koliko strašno i zvuči. Međutim, ja sam pokušao da tu scenu napišem tako da je različiti ljudi mogu shvatiti na različite načine. Postavlja se pitanje – da li je ona napisana da bi provocirala ili šokirala? Ne! Ona je tu jer je priča odatle morala da počne.

Da li ste ikada osećali grižu savesti ili bili zabrinuti zbog činjenice da se u vašim knjigama za decu mogu naći scene nasilja? Da li kod vas postoji ta vrsta autocenzure?

Nisam sklon pisanju takvih scena, ali kada se to ipak desi, u većini slučajeva samo želim da ljudi shvate da je nasilje užasno. Nikada ne osećam krivicu ili zabrinutost zato što nasilje prikazujem kao nešto užasno i neprijatno. Ali osećam krivicu kada je nasilje na filmu predstavljeno kao nešto što se lako čini, i to bez posledica.

Da li sam sebe cenzurišem? Mislim da sam to uradio samo jednom kada sam radio na „Sramnim pričama iz Starog zaveta“, u pitanju je bila jedna vrsta adaptacije. Prilagodio sam pre toga gomilu priča iz „Knjige o sudijama“ za taj projekat, ali u delu koji je meni dodeljen postoji scena u kojoj se dešava posebno strašno silovanje i ubistvo dve devojke. Zamolio sam crtača da to izgleda onoliko strašno koliko je verovatno i bilo. Tražio sam od njega da scena ni na koji način ne bude erotska, takođe nisam želeo da je ulepšava i učini lakšom za podnošenje nego što ona zaista jeste – to su ljudi iz sela koji siluju dve devojke i na kraju ih ubiju. Crtač je uradio ono što sam tražio od njega, ali je to za čelnike izdavačke kuće bilo previše. Smatrali su da je prešao granicu prihvatljivog i izjavili su da nisu spremni da taj rad objave. Na njegovo mesto je uskočio drugi umetnik koji je nacrtao nešto slično prethodnom – i dalje je bilo jezivo, ali ne toliko koliko je bila prethodna ilustracija silovanja koja je prikazivala, ni manje ni više, biblijski sadržaj. I dalje mi je zanimljivo da je jedina stvar koju sam morao delimično da izmenim zbog pritiska izdavača bila bukvalno prepričana biblijska priča, a sve zbog sadržaja koji je bio previše svirep i neprijatan.

Da pogledamo konkretan primer: scena ubistva na početku „Knjige o groblju“ naširoko je kritikovana kao uznemirujuća i preterano živopisna. Da li imate „odbranu“ za to što ste takav okvir postavili za dečji roman?!

Zanimljivo je to što je taj početak kritikovan kao uznemirujući. Međutim, nisam znao da je dobio i epitete poput „preterano živopisnog“, ali mi je drago što ga niko nije okarakterisao kao eksplicitni sadržaj, jer on to nije. Scena na početku knjige, prve četiri stranice „Knjige o groblju“, velikim delom je samo u vašim glavama. Znate, Džek je već ubio porodicu, a način na koji je to uradio nije detaljno opisan u knjizi. Vama je i sama pomisao da je on ubio skoro sve članove porodice strašna, ali je ja nisam napisao niti opisao. Jesam se trudio da pišem na takav način da, ako pratite dešavanja u knjizi, vaša mašta sve to detaljno razradi. Ali ako se sećate ubistava iz „Knjige o groblju“, onda se bojim da ste vi ubili porodicu, a ne ja, jer ja to nikada nisam napisao.

Neki ljudi u Sjedninjenim Američkim Državama pokušali su da zabrane „Sendmena“, jer je predstavljao pretnju za porodične vrednosti. Da li nekad osećate ponos što se vaše pisanje smatra dovoljno zapaljivim da bi se moglo klasifikovati kao pretnja društvenim konvencijama?

Moja osećanja povodom „Sendmena“ su pomešana – u jednom trenutku sam izuzetno ponosan na taj strip, dok sam u drugom trenutku posramljen zbog društva u kom živimo. Kada sam ga pisao, nije mi palo na pamet da će pisanje o marginalizovanim pripadnicima društva (homoseksualcima, transrodnim osobama) bilo koga uznemiriti – to mi svakako nije bila namera. Pisao sam o njima, jer sam među tim ljudima imao prijatelje sa kojima sam se družio i činilo mi se da nisu bili predstavljeni ni u jednom stripu koji sam ja do tada pročitao. Ovo će možda zvučati neverovatno bezobrazno, ali sam bio zbunjen kada su desno krilo Američkog porodičnog udruženja, zabrinute majke Amerike i svi njima slični odjednom počeli da se pojavljuju niotkuda i da osuđuju taj strip. Čini mi se da sam sada još više zaprepašćen, jer evo nas ovde, 25 godina kasnije, a ti isti ljudi i dalje pričaju iste stvari, a tada sam mogao da se zakunem da to neće biti isti ti ljudi koji su to isto radili pre dvadeset pet godina. Ali eto njih, tu su negde, pokušavaju da prikažu televizijsku seriju „Lucifer“ – seriju koju svakako nikada nisu pogledali – kao antibiblijsku, što je zaista čudno, jer se Lucifer nigde u Bibliji ne spominje kao đavo ili vladar pakla.

Možete li nam reći kako se osećate kada vas ljudi optužuju da su vaše knjige „pornografske“ ili kažu da su „smeće“, a pritom traže i njihovu zabranu? Da li ste ljuti? Besni? Zabunjeni? Ili vas to zabavlja?

U većini slučajeva se osećam rezignirano i postoji taj „aha, idemo ponovo… i dalje ste tu“ osećaj. Ne smatram da sam ikada napisao nešto što može da se podvede pod pornografiju, međutim, ne vidim razlog za stid. Kada ljudi za nešto kažu da je smeće, pa… znate, ne postoji merilo ukusa. Imam dovoljno nagrada, naklonosti književne kritike, počasnih doktorata, trenutno sam profesor na univerzitetu Bard u Americi, osvojio sam Njuberi nagradu i Karengijevu medalju, i Hugo i Nebula nagrade i još mnogo toga, što je, iskren da budem, baš lepo. Mislim da bih mogao, ako bih se jednog jutra probudio i osetio potrebu da se zapitam pišem li smeće, sebi da odgovorim da za određene ljude to što pišem jeste smeće, ali da na ovom svetu ima mnogo ljudi kojima se sviđa to što pišem, i to bi za mene bilo sasvim dovoljno.

Filmovi su razvrstani prema uzrastu, i mlađoj deci nije dozvoljeno da gledaju filmove koji nisu namenjeni mlađima od petnaest ili osamnaest godina. Mislite li da je to besmislena zabrana? Ako je odgovor negativan, zašto onda ne bismo imali sličan sistem za knjige?

Mislim da se sada ponovo vraćamo na početak – sve se svodi na slike. Iskreno, mislim da je ljudima, uopšteno gledano, mnogo lakše da čitaju o lošim stvarima nego da ih gledaju. Duga i dosadna knjiga može vam biti duga i dosadna kada imate četrnaest godina, ali možda ne bude dosadna kada budete imali dvadeset dve. Međutim, ne smatram da ćete se sa dvanaest godina potruditi da u njoj nađete nešto zanimljivo ako je već toliko dosadna.

Nikada me nije previše oduševljavalo to što je na knjigama naznačeno za koji su uzrast. U Americi to rade, ali koliko mi se čini, to smo odbija ili odvraća ljude od čitanja knjige koja bi im se možda dopala, jer misle da su ili premladi ili, češće, misle da su je odavno prevazišli. Evo jednog primera: na „Koralini“ piše to što piše, ne znam ni sam šta tačno, od sedam do dvanaest godina možda, ali ja znam baš mnogo ljudi koji imaju više od dvanaest godina a koji vole „Koralinu“, a upoznao sam i neke koji imaju ispod sedam ili osam koji su oduševljeni knjigom. Okej, sigurno ima razloga zašto postoje police sa naznakom žanra (i kom uzrastu su namenjene knjige), to je marketing, ali ako na knjizi utisnete „pravilo“ koliko godina bi trebalo da imate ako želite da je čitate, onda je to verovatno velika greška. Mnogo mi se dopalo kako je to uradio izdavač Vertigo comics za „Sendmena“ – jednostavno su napisali „za zrele čitaoce“. Oni nisu pokušali da odrede ko su ti zreli čitaoci prema godinama, ali su ti stavili do znanja da to baš i nije dečji strip.

Pre nekoliko godina ste u jednom od svojih blogova napisali da ste uživali u Americi 1992. godine, jer je Prvi amandman garantovao pravo na slobodu govora, dok u Velikoj Britaniji takav zakon ne postoji. U poslednje vreme se čini da postoje velike šanse da neka od vaših knjiga bude zabranjena baš u Americi. Da li su vaše knjige zabranjene u još nekoj zemlji osim u SAD?

Da, bilo je zabrana i u drugim zemljama, a dešavalo se i da se određeni naslovi skidaju direktno sa polica u knjižarama i bibliotekama. Međutim, bilo je i situacija kada neka knjiga uopšte nije ni mogla da bude objavljena. Dobijao sam informacije od izdavača da bi želeli da objave određeno delo, ali znate, u tim zemljama takve knjige se nisu uopšte ni uzimale u razmatranje da budu štampane. U stvari, baš smo malopre razgovarali o „Sramnim pričama iz Starog zaveta“ – moj izdavač u Švedskoj je zamalo završio u zatvoru zbog prikazivanja nasilja nad ženama. Mislim da mu je tek nakon što su istakli da je to zaista deo iz Biblije, da nije izmišljeno, dozvolili da je distribuira.

A kada je reč o Americi… postoje pokušaji da se nešto zabrani jer postoje mnogi ljudi koji ne razumeju Prvi amandman, imate mnogo direktora škola koji ne razumeju da postoji pravilo o tome šta smeju a šta ne smeju da uklone iz školskih biblioteka, a imate i ljude koji bi bili veoma srećni kada bi sve knjige i svako drugačije mišljenje bili zabranjeni. Postoji razlog zašto sam toliko posvećen svemu tome i zašto doniram ozbiljne sume novca, ali i vreme, organizacijama koje se bore protiv cenzure i sličnih stvari. Za mene je to, s obzirom na to da dolazim iz sveta stripa, Fond za pravnu pomoć strip-crtačima, koji se bori za sve nas.

Nije kao da sam došao u Ameriku i vikao na sav glas: „Ura, ura, ura, ova zemlja poštuje slobodu govora, nikakve knjige nikada neće biti zabranjene.“ Više je to da sam došao u Ameriku i rekao: „Ura, ura, ura, ovo mesto ima slobodu govora, ali oni ipak pokušavaju da zabrane knjige i kazne ljude.“ Dajte, pričamo o sramotnim slučajevima. Konkretno, evo slučaja Majka Dijana sa Floride, koji je bio gonjen zato što je napisao i nacrtao fanzin nazvan „Kuvani anđeo“, zbog čega je, čini mi se, dobio trogodišnju uslovnu kaznu, hiljadu sati društveno-korisnog rada i morao da plati hiljadu dolara novčane kazne. Bilo mu je zabranjeno da prilazi na manje od dvadeset metara bilo kojoj ososbi mlađoj od osamnaest godina, što je predstavljalo veliki problem jer je radio u dragstoru, a ako bi u radnju ušetala osoba koja je izgledala kao da ima manje od osamanest godina, on bi morao da izađe iz prostorije i pozove nekog drugog da tu osobu usluži. Morao da ide na psihijatrijsko lečenje o svom trošku. Takođe mu je bilo zabranjeno da bilo šta crta, a šerifovoj kancelariji je bilo naređeno da moraju da ga drže pod prismotrom 24 sata dnevno. Policajac je u svakom trenutku mogao da uđe nenajavljen u njegov mali stan i izvrši pretres kako bi se uverio da ne crta i da svoje crteže ne baca u WC šolju.

Takve stvari su za mene zaprepašćujuće. Ali sam baš zbog takvih stvari i počeo aktivno da se angažujem kako bi se rešile. Sviđa mi se to što postoji Prvi amandman i smatram da je to sjajna stvar. Voleo bih kada bi Velika Britanija garantovala pravo na slobodu govora, ali mi to ne radimo, iako mislim da bi trebalo. U svakom slučaju, to je jedan od razloga zašto podržavam Međunarodni PEN centar (međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika) i zašto ću apsolutno uvek biti u prvim redovima kada se brani Prvi amandman.

Da li smatrate da je cenzure sve manje i manje ili, pak, na horizontu nazirete nove pretnje po slobodu govora? Ako je odgovor ovo poslednje, odakle te pretnje stižu i koliko su ozbiljne?

Mislim da pretnje po slobodu govora stižu sa svih strana, a činjenica da na internetu svi mogu sve da kažu i napišu ne donosi ništa dobro, jer nam se ranije takve stvari nisu događale. Nalazimo se u situaciji u kojoj labilni ljudi mogu da iskazuju svoje mišljenje i izazivaju nelagodu, a da su drugi ljudi primorani da to vide ili čuju… neki ljudi pravo na slobodu govora izjednačavaju sa pravom da vas maltretiraju i zlostavljaju, za njih je to mogućnost da nastupaju kao siledžije i da na vas svaljuju breme teskobe, mogućnost da u svakom trenutku kažu ono što misle, ne razmišljajući o posledicama. I ja pretpostavljam da to i jeste njihovo pravo na slobodu govora, ali takođe vidim da to postaje sve veći problem. Znate, dovoljno je da imate jednu gnevnu osobu koja usmerava pažnju drugih ljudi na nešto što ih duboko uznemirava da bi se internet pretvorio u osinje gnezdo. Zaista ne mislim da to vodi nečemu dobrom. U suštini, ne mislim da je to dobra stvar jer povlači sa sobom mogućnost da ljudi biraju da ne kažu ono što misle, a cela poenta slobode govora jeste u tome da imate mogućnost da svoje mišljenje iskažete, da svoje mišljenje branite argumentima, da diskutujete sa drugim ljudima, da se sa njima oko nečega složite ili ne. Sve te stvari su veoma važne.

Ukoliko ti se ne dopada ono što ja radim, to je odlično. Čak mislim da bi trebalo da napišeš knjigu u kojoj bi pisalo zašto ti se ne sviđa moj rad ili da napišeš par reči na blogu ili, možda, članak u novinama o tome. Pravo slobode govora je veoma važna stvar. Ali je, takođe, veoma važna stvar i vaše pravo da ne budete skot ili da od sebe ne pravite idiota, kao što su vaše pravo i vaša sloboda da ne budete neprijatni onoliko koliko to zaista možete da budete. Sve ovo nabrojano je, takođe, veoma važno.

Autor: Frensis Majat

Izvor: theguardian.com

Prevod: Nataša Đuričić

Tekst i fotografija preuzeti sa sajta laguna.rs

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-nil-gejmen-moji-roditelji-nisu-imali-pravila-o-tome-kakve-k-unos-13540.html